derLowe
02-22-2012, 12:31 PM
Naiso sam na ovo kada sam trazio nesto.
Hitler-Jugend na pravoslavni način
Pripremile: e-Novine (http://www.e-novine.com/author/e-novine)
Veličina slova: http://www.e-novine.com/themes/e_novine/img/font_decrease.gif http://www.e-novine.com/themes/e_novine/img/font_enlarge.gif
http://www.e-novine.com/thumbnail.php?file=photo/srbija/tema/patriotski_front/Patriotski_front_03_u_931000555.jpg&size=article_large&scale_by=width Da sve deci bude jasno od početka: Naslovna strana sajta Patriotskog frontaPhoto: Patriotski front
„Upoznavali smo postepeno život kozaka, vojne objekte, oružje, vežbe, načine odbrane... ojačavali i dušu, i telo. Spavali smo pod šatorima, u barakama, garnizonima, hranili se i kao nomadi, i kao gosti luksuznog hotela. Sve smo probali i bili ushićenii novim saznanjima. Vatreno krštenje smo doživeli u prvom kampu, gde je bilo najteže izdržati, jer tu smo živeli u saživotu sa prirodom: jeli nova, vrlo jednostavna i neobična jela sa obiljem voća, gorkih sireva, prali posuđe u reci, kupali se u njoj, učestvovali u borbama, vežbali poligone, sklapali i rasklapali oružje, kao prava vojska, jahali konje...“, piše jedan od srpskih dečaka o svojim iskustvima u ruskim kampovima
http://www.e-novine.com/files.php?file=photo/svet/evropa/nemacka/adolf_hitler/Hitler_Jugend_06_t_439965079.jpg
Srbija, večito mirna, tolerantna i druželjubiva zemlja, uvek nas prijatno iznenadi: nakon klerofašističkog veselja na ulicama Beograda povodom održavanja Gej parade i umetničke instalacije na stadionu u Đenovi – saznali smo da u ovoj državi sasvim slobodno egzistira nešto što se zove „Udruženje ratnih veterana Srpskih zemalja 1990-1999 - Patriotski front“. Nesrećni, a naivni čitalac pomislio bi kako ovo Udruženje brine o svojim članovima ili penzijama ili ratnim uspomenama na klanje civila – ali, ne! Na njihovom oficijelnom web-sajtu saznajemo da je Patriotski front opsednut mladim generacijama: poput Hitler-Jugenda (za godišta od 14-18) ili Deutsches Jungvolk (za godišta od 10-14) ili Bund Deutscher Mädel (pokret naci-devojčica), srpski Patriotski front za pravoslavnu dečicu organizuje boravak u ruskim kampovima, gde klinci mogu da nauče sve u vezi oružja: kako da pucaju iz puške, kako da se s leđa privuku neprijatelju, kako da vole Putina više od svojih roditelja, kako da jednog dana budu pravi Srbski Fašisti i pomognu svojoj zemlji u borbi protiv mnogobrojnih neprijatelja.
Na svom sajtu, Patriotski front lepo objašnjava čime se vaskoliko bavi.
„Kao organizacija koja kroz svoje programske aktivnosti stalno ističe borbu, kako za prava ratnih veterana, tako potencira i brigu za budućnost Srbije i naroda koji živi ovde. Ta budućnost je svakako nadolazeća generacija današnje dece i omladine, koja na vreme nasuprot prepoznatljivim dekadentnim tendencijama savremenog društva, treba da se usmeri, prepozna prave istinske životne vrednosti i na taj način postane siguran oslonac sutrašnjici i čuvar mira i sigurnosti svoje jedine Otadžbine“.
Sledi objašnjenje:
„Način na koji se može pomoći deci da shvate današnjicu, zbog SUTRA Srbije je vaspitanje u duhu najboljih i najvrednijih tekovina koja je ova zemlja imala kroz burnu istoriju. Duh pravednika i pravde često je Srbiju dovodio u sukob, uglavnom za goli opstanak sa daleko nadmoćnijim neprijateljima, ali je uvek živeo i opstao u genima našeg naroda i predstavlja srž buduće odbrane samobitnosti, pred naletima onih koji ne priznaju pravo malima da budu svoj na svome. Kombinacija poštovanja i negovanja svetle tradicije svoga naroda i shvatanje realnosti današnjih svetskih turbolencija, omogućiće mladima da sutra ne krenu stranputicom, trezveno vode ovu zemlju i kao mali narod između čekića i nakovnja, izbegnu sve zamke koje nam veliki postavljaju želeći od iskona da nas potčine, porobe i zatru“.
Kako to u praksi izgleda, vidi se u sledećem objašnjenju:
http://www.e-novine.com/files.php?file=photo/svet/evropa/rusija/nashi/Nashi_03_t_904020846.jpg Ruska ideja, Naša realizacija: Putinova mladež kao uzor srpskoj deci Photo: Stock
„Nakon letošnjeg boravka koji je Patriotski front organizovao za decu u izviđačkim kampovima u Rusiji,uz svesrdnu pomoć lokalne samouprave,nekoliko privrednih i drugih institucija,utisci se još rezimiraju. Nesvakidašnji i na ovim prostorima jedinstveni boravak u Sibiru potakao je domaćine, prvenstveno sverusko patriotsko udruženje „Kosovski front“, “Stjag“ i portal „Srpska.Ru“ iz Moskve, da raspišu svojevrstan literarni konkurs za najbolji dečiji rad, na temu: MOJ BORAVAK U RUSIJI. Na stranicama ovog sajta,moći ćete redovno čitati šta su to deca, nepatvoreno i iz srca pisala i kako su doživela svoj 15-to dnevni boravak u ovoj bratskoj zemlji. Važno je napomenuti da je domaćin predvideo u dogovoru sa PF vredne nagrade za najbolje radove, a rezultati će biti objavljeni i nagrade uručene po dolasku u Srbiju od rukovodioca projekta i koordinatora „Kosovskog fronta“ g. Aleksandra Kravčenka“.
Objavljujemo neke od najzanimljivijih radova.
+++
UGLJEŠA LAČANSKI (13): ČVRSTA RUKA RUSKOG GOSTOPRIMSTVA
U životu nam se retko pružaju prilike da posetimo neku daleku zemlju, upoznamo nove ljude, deliće njihove kulture, tražeći pri tom beskrajnu raznolikost sa nama samima, našim životima i uživajući u lepoti življenja. Mi smo imali tu sreću da osetimo i doživimo čari široke, tople duše ruskog naroda, tu beskrajnu čvrstu ruku njenog gostoprimstva, nesebičnost u darivanju njihovih veština, a da svakim danom pri tom shvatimo da smo slični, da smo narod istog slovenskog porekla. Bili smo prvi mali gosti iz Srbije, dalekog Novosibirska, a to je velika čast i nezaboravan doživljaj, oplemenjen novim saznanjima, umenjima vojničkog života i sada su nam se vidici proširili pa nam horizont više ne deluje tako daleko, jer, sa ovim novim iskustvom otvaraju nam se nove mogućnosti.
http://www.e-novine.com/files.php?file=photo/svet/evropa/rusija/nashi/Nashi_02_u_452975715.jpg Tako to radi Putin: Kamp za obožavateljke Naših Photo: Stock
Dug je put bio do krajnjeg odredišta, Novosibirska. Let je bio ugodan, propraćen širokim ljubaznim osmesima ruskih stjuardesa, pa iako je trajao 6 časova (2 do Moskve i 4 do Novosibirska), prošao je bez većih napora. Kolika je gostoprimljivost domaćina, pokazuje se na svakom koraku, od dočeka atamana prvog kampa na aerodromu, pa sve do kraja našeg boravka. Nijednog momenta se nismo osećali kao stranci, već kao stari znanci, uvek dobrodošli. To nas je osnaživalo i činilo radosnima, pa svaki napor u vežbama nije bio tako težak i nepremostiv.
Boravili smo u 3 kampa: „Zastava Sibira“, „Polevoj stan“ i „Admiral Nahimov“. Upoznavali smo postepeno život kozaka, vojne objekte, oružje, vežbe, načine odbrane,... ojačavali i dušu, i telo. Spavali smo pod šatorima, u barakama, garnizonima, hranili se i kao nomadi, i kao gosti luksuznog hotela. Sve smo probali i bili ushićenii novim saznanjima. Vatreno krštenje smo doživeli u prvom kampu, gde je bilo najteže izdržati, jer tu smo živeli „u saživotu sa prirodom“: jeli nova, vrlo jednostavna i neobična jela sa obiljem voća, gorkih sireva, prali posuđe u reci, kupali se u njoj, učestvovali u borbama, vežbali poligone, sklapali i rasklapali oružje, kao prava vojska, jahali konje i ... To je ciljno rađeno, od težeg ka lakšem, pa tako i ova naša obuka. Ali, prelepo je bilo upoznati male Ruse, koji su nas sa znatiželjom gledali i zapitkivali, slušati njihove pesme, koje greju dušu, učiti dečije igre, gledati Ruskinje kako pletu kozačke pojaseve i uživati u mirisima i zvukovima bogatih šuma.
http://www.e-novine.com/files.php?file=photo/svet/evropa/nemacka/adolf_hitler/Hitler_Jugend_03_t_906633931.jpg
Seleći se u nove kapmove, naše iskustvo je bivalo sve veće i dragocenije. Nestrpljivo smo iščekivali svaki nov susret. Naš verni saputnik, kozak Sergej je nesebično davao informacije o svemu što nas je zanimalo, uvek sa toplim osmehom i blagim pogledom. Svaki kamp je iziskivao nove napore, ali bivali smo sve više uigraniji i spretniji. Prenosili su nam njihovo znanje o oružju, učili nas mačevanju, bacanju noževa, vežbama brzine, spretnosti i izdrživosti, a pri tom smo saznavali o njihovim običajima, učili nas kozačkim pesmama i posećivali manastire. Ruski manastiri su bogato ukrašeni, sa mnoštvom zlatnih kupola, lukova i ikona, da ti dah zastane. Molitve, slične našima, monasi i svo sveštenstvo imaju isto držanje, poglede i pokrete, kao i svi naši predstavnici crkve. Samo, moram da priznam, veći su vernici od nas, što se oseća na svakom koraku i u svim društvenim slojevima. Njihova vojska se moli pre svakog obroka, a i zahvaljuje molitvama na svakoj datoj blagodeti i uspehu.
Koliko smo dobrodošli, ukazivano nam je svakog trena. Prilikom poseta manastirima, iznosili su nam svakakve đakonije, mnoštvo jela i voća, nudili nas, pravili nam jela po željama, trudili se da nam pokažu sve što je lepo, darivali raznim poklonima, priređivali dečje priredbe. Nezaboravne su posete divno uređenog parka, sa vatrometom raznih boja i mirisa cveća, ZOO-vrta, kojem kraja nismo sagledali, a pojedine životinje smo prvi put i videli. Zadivljeno smo posmatrali skulpture dinosaurusa, po ZOO-vrtu, koje su tako verno prikazani da nam se činilo da će svakog trena krenuti u lov. Ovaj vrt je ogroman, dužine 12 km, lepo uređen i bogat retkim životinjama. Nismo mogli da se nadivimo lepotama ovog parka, pa smo često oduševljeno uzdisali i pozivali jedni druge da pokažemo šta smo videli, pazeći da nam nešto ne promakne.
Imali smo sreću da budemo prisutni i na velikim državnim i crkvenim proslavama, kao i retkom prirodnom fenomenu - pomračenju Sunca. Naime, posmatrali smo proslavu Dana VDV, pa smo tada imali priliku da vidimo akrobacije pilota i padobranaca. Da čovek ne poveruje, šta sve oni mogu da urade! Veličanstvena je bila i proslava Dana Sv kneza Vladimira, gde smo se i mi na gradskom trgu predstavili pevanjem pesama: „Uskliknimo s` ljubavlju“ i „Marširala kralja Petra garda“, a uz pesmu „Tamo daleko“ su nam se priključili i kozaci, kao i grlate Ruskinje, koje su znale ovu našu pesmu. Htelo je srce da nam iskoči od sreće i ponosa! Pa oni nas iskreno vole! Trgom se čuo gromoglasan aplauz namenjen i nama, i njima, a i zajedništvu naša dva naroda – poreklu i veri. Blagosiljao nas je njihov visoki velikodostojnik, a mi smo ga celivali. Bili smo atrakcija toga dana, pa je osmeha i tapšanja bilo na pretek. Eh, i sad kad se setim tih momenata, zatreperi mi u srcu od naleta emocija.
Da ne zaboravim i nešto vrlo značajno što smo tamo doživeli – pomračenje Sunca, prirodni fenomen koji se viđa u 150 godina jednom, a što je vrlo važno, upravo u u Novosibirsku je bila najbolja vidljivost, te se ovde sjatilo bezbroj novinara i snimatelja iz celog sveta, Zamislite, i mi smo imali sreću da tada budemo tamo i kroz zatamljeno staklo posmatramo poklapalje dva nebeska tela. Trenutak za pamćenje! Moramo pomenuti da nam je najluksuzniji bio smeštaj u objektima specijalnih vojnih jedinica, gde su nam na raspolaganju bile saune, bazeni, prepuni frižideri hranom, bogati meni u kantinama, gde su nam omogućili da se vozimo oklopnim vozilima i sve nam se činilo kao u bajci, a ne u garnizonu elitne vojske. Skoro smo mogli da osetimo kolika je velika fizička spremnost ovih vojnika, odlučnih pogleda i pokreta. Odmah se primećuje snaga njihovog tela i uma, prikaz za divljenje. Tu su nam omogućili mali predah za naredni kamp i nezaboravne dane uživanja.
http://www.e-novine.com/files.php?file=photo/svet/evropa/rusija/nashi/Nashi_05_u_542565752.jpg Uskliknimo s ljubavlju Rusima: Uzor svakom Srpčetu Photo: Stock
Trudili smo se da fotoaparatom zabeležimo i ovekovečimo sva dešavanja i lepote Novosibirska, ali pravi doživljaj, dubinu svih emocija izazvanih tamo je teško zabeležiti, pa i ispričati. To se samo može tamo doživeti, a sve ostalo je samo bleda kopija nečeg tako prelepog i nezaboravnog.
Veliko HVALA novim prijateljima, Rusima, na nesebičnom davanju dragulja njihove tople slovenske duše, na srdačnim pogledima, gde bi svaka reč bila suvišna, na zvonkim pesmama koje su se razlegale širokim prostranstvima, bogatim šumama, u kojima se, iako za nas nerazumljivim rečima, osećala snaga i dobrodušnost ruskog naroda, na pruženom znanju i umenju veština odbrane, na svakoj novoj naučenoj ruskoj reči, na snažnom stisku ruke i tapšanju po ramenu, na molitvi upućenoj nama, na blagosiljanju velikodostojnika, na svakoj ubranoj voćki, namenjenoj nama, deci iz Srbije, zemlje koja još jedino veruje u podršku i snagu Rusije.
Bilo bi lepo pozvati ih da im uzvratimo gostoprimstvo, pa da se potrudimo da se odužimo za sve blagodeti našeg boravka, da im pokažemo da i mi njih poštujemo i volimo. Ne znamo da li ćemo uspeti u toj nameri, ali bi bilo lepo darivati i pokazati im deo srpskog nasleđa, naše kulture, tradicije, pravoslavlja.
Mi deca, učesnici ovog putovanja, Vam poručujemo, da ste uvek dobrodošli, produbimo naše zajedničke korene, povežimo niti naših naroda, ojačajmo sve naše veze i neka naše poznanstvo preraste u jedno veliko i doživotno prijateljstvo!
MILAN KUZMANOVIĆ (15): TOLIKO SAM PUCAO DA MI JE UVO ZVONILO TRI DANA
Nakon velikog puta od Bačke Palanke, preko Beograda, Moskve i Novosibirska konačno smo stigli u naš prvi kamp Sibirska Zastava. Čim smo došli u kamp dobili smo vreće za spavanje i našu odeću, a to su bile kamuflažne pantalone, košulja kao i vojne cokule. Raspoređeni smo po šatorima i svako je bio odvojen od grupe, ja sam dobio šator u kojem su bila četiri dečaka iz Rusije, Ilija, Miša, Artur i Slava. Sa Arturom sam se odmah sprijateljio, a sa ostalima malo kasnije. U ovom kampu smo imali razne vežbe preko dana kao na primer, prelazak poligona, jahanje konja i spuštanje sa drveta niz sajle.
http://www.e-novine.com/files.php?file=photo/svet/evropa/nemacka/adolf_hitler/Hitler_Jugend_01_u_538875338.jpg Hitlerove devojčice u stroju: One, bar, nisu bacale bombe Photo: Stock
Kada smo prešli sve te vežbe otišli smo na ručak koji se nikome od nas nije svideo ali smo ga ipak pojeli jer smo bili gladni i iscrpljeni, uveče smo igrali tradicionalne igre kozaka. Sledeći dan smo otišli na strelište odakle smo pucali i vežbali bacanje bombe, taj dan sam se toliko ispucao da mi je uvo zvonilo tri dana posle toga. Pri povratku smo stali i razgledali tenkove na kojima smo se i slikali. Iako smo u Sibirskoj Zastavi bili samo tri dana učinilo mi se kao da smo bili 6. Kada smo krenuli u drugi kamp bio sam tužan jer napuštam nove drugove i jer mi se ovo mesto jako sviedlo. Pošto je put u novi kamp trajao dugo mi smo stali da prenoćimo u specijalnim jedinicama SPECNAZ, gde smo se vozili oklopnim vozilom. Ujutru smo nastavili naš put u novi kamp, a kad smo stigli tamo videlo se odmah da ovaj kamp ima dobre uslove. Odmah po dolasku nakon što smo se smestili u šatore otišli smo na vežbu gde smo imitirali medveda. Sutradan smo išli na drugu vežbu gde smo vežbali mačevanje i gde smo radili fizičke vežbe. Vežbe su se menjale svaki dan dok smo bili tamo ali su najčešće bile imitiranje medveda i mačevanje. Dva puta smo jahali konja i to mi se nikako nije svidelo jer nisam neki ljubitelj konja.
http://www.e-novine.com/files.php?file=photo/svet/evropa/rusija/nashi/Nashi_07_t_434060532.jpg Uzvratna poseta u organizaciji Patriotskog fronta: Rusi u Kruševcu, iznenada Photo: Stock
Ovde sam upoznao mnogo prijatelja i mesto mi se jako svidelo ali sam uvek bio za to da se vratimo u prvi kamp. Nakon šest dana u ovom kampu krenuli smo u novi kamp koji se nalazio u gradu Bercku. Ovde smo bili raspoređeni u dve sobe i ovaj kamp nam nam je bio odmor posle prva dva. Nismo imali uno stvari da radimo pa smo se većinu vremena dosađivali ali zato smo uveče imali žurku. U ovom kampu sam upoznao puno drugova i drugarica od kojih su samo neki Maša, Katarina i Roman. I ako nas je u sva tri kampa budila glasna muzika mi bi smo uvek ostajali još u krevetu dok neko ne dođe po nas. Predzadnji dan u ovom kampu i na našem putovanju otišli smu u park i u manastir, a zadnji dan u zoološki vrt u Novosibirsku u kojem nismo videli mnogo životinja jer su u to vreme spavale, ali mi se dopao. Sutradan ujutru u tri sata smo krenuli kući: Novosibirsk-Moskva-Beograd-Bačka Palanka. Ceo ovaj put mi se veoma svideo i rado bih išao opet kada bi mi se ukazala prilika za to. A naročito bih posetio kamp Sibirska Zastava. Ništa od ovoga ne bi bilo da nije naših organizatora Patriotskog Fronta, naših vođa puta Ilije i Snežane kao i domaćina iz Rusije.
MAJA MARJANOV (15): NAUČILA SAM DA RASKLAPAM AUTOMAT
Pre svega želim da se zahvalim organizatorima putovanja i divnim ljudima koji su nas vodili. Na put smo krenuli dvadesetog jula, i putovali smo autobusom do Beograda, a zatim avionom do Moskve.To je za mene bio prvi doživljaj jer sam prvi put putovala avionom.Tokom puta nije bilo problema, svi smo uživali u vožnji. Iz Moskve smo krenuliza Novosibirski, u kojem ѕu dočekali ljudi iѕ kampa u kojem smo prvobitno boravili. Kamp je bio pun dece,i iako u početku nismo mogli da se sporazumemo, zbližili smo se i postali prijatelji. Bavili smo se raznim aktivnostima,kao što su poliigoni, vežbe, pucanje iz različitih vrsta oružja...Nije mi bilo lako da naučim da rasklapam automat, jer je moj tata profesionalno vojno lice i nikada mi nije dao da priđem oružju, ali sa malo volje i truda i to sam naučila. Kada smo odlazili iz prvog kampa bilo mi je žao što neću više videti te prijatelje.
http://www.e-novine.com/files.php?file=photo/svet/evropa/rusija/nashi/Nashi_04_a_638287891.jpg Zaslužen odmor posle bacanja bombi: Mladi Rusi, spremni za molitvu Photo: Stock
U drugom kampu u kojem smo boravili bilo je fantastično. Ujutro pre doručka smo imali mali trening za razgibavanje,a posle doručka su uglavnom bili borilački treninzi. Naučili smo mnogo toga i na tome se zahvaljujemo ljudima koji su nas obučavali. Kupali smo se u reci i jako lepo zabavljali. Imali smo više slobodnog vremena za druženje i odmaranje. Deca iz kampa POLEVOI STAN su jako lepo vaspitana i savršena za druženje. U tom kampu smo proveli šest dana. Kada smo odlazili u poslednji kamp koji je trebalo da posetimo počela sam da plačem jer mi je bilo jako žao što se opraštam od ljudi i dece koju sam zavolela. Treći kamp u kojem smo boravili je bio bolji samo zato jer smo imali sobe i krevete. Ali bez obzira na sve jeko su mi nedostajale aktivnosti kojima smo se bavili u predhodnim kampovima.Tu je takođe bilo puno dece sa kojima smo se družili. Zaboravila sam spomenuti Rusku kuhinju i mogu reći da nije mnogo različita od naše Srpske. Redovno su nas posećivali ljudi koje nikad neću zaboraviti: Sergej, Anton,Maksim i dr. Uvek su nam donosili slatkiše i drugu hranu. Priroda u Sibiru je prelepa. Uvek ima svežeg vazduha koji prija svima. U svakom kampu su bile večernje manifestacije kao što su diskoteka, priredba ili ruske tradicionalne igre koje sam zavolela.
Svih šesnaest dana koje sam provela u Rusiji čuvam duboko u srcu i mogu da kažem da bolje i lepše ljude u životu nisam upoznala. Ova Sibirska avantura bila je jedno sjajno iskustvo i nadam se da ćemo i narednih godina imati priliku da uživamo u Sibirskim čarolijama.
JELENA VUČKOVIĆ (11): JAHALA SAM KONJA I BACALA BOMBU
Zovem se Jelena Vučković. Imam jedanaest godina. Pisaću vam o ispunjenju mog sna. Nikada se nisam vozila avionom, želela bih i to da probam.Taj san mi se ostvario. Leteli smo u predivnu Rusiju - Sibir. Uzbuđeno sam čekala da avion poleti.Veoma sam srećna sto mi se taj san konačno ostvario. Rusija je oduvek bila država iz mog sna. Stigli smo u Sibir, mislila sam da sanjam. Krenuli smo u prvi kamp.Kad smo stigli ljudi i deca su nas lepo dočekali. Smestili su nas u šatore. U jednom šatoru smo bile nas tri i tri devojčice Ruskinje. Upoznale smo se sa njima,ali nismo mogle baš da se sporazumemo. One su veoma dobre, pričljive i ljubazne. Ujutro smo imali postrojavanje, molitvu pa doručak. Posle doručka se diže zastava. Preko dana smo imali svakakve aktivnosti. Sama sam jahala predivnu kobilu Radu. Išli smo na dva poligona. Pucali smo iz puške i bacali bombe. Posle ručka smo imali odmor, a mogli smo da se kupamo u moru. Uveče je neko druženje, pevanje ili igranje uz muziku. U tom kampu sam naučila žensko pletenje.Na poklon smo dobili pištaljku od gline, u obliku čizme sa mišem. Došao je dan kad smo morali da idemo u drugi kamp.Isli smo u vojnu školu i tamo smo se vozili u transpoteru koji se zove BTR. Pozdravili smo se sa svima. Ispratili su nas lepim Kozačkim pesmama. Otišli smo veoma tužni jer smo se tamo jako lepo proveli.
http://www.e-novine.com/files.php?file=photo/svet/evropa/nemacka/adolf_hitler/Hitler_Jugend_04_t_116713104.jpg
Stigli smo u drugi kamp.Tamo su nas ugodno dočekali i smestili. Ustaje se u sedam sati, zatim je postrojavanje i idemo na trčanje. Kad se vratimo govori se molitva i diže se zastava.Malo se odmorimo i idemo na doručak. Posle doručka idemo na vežbe.To su vežbe borilačkih veština. One su vrlo zanimljive. Onda je ručak i odmor. Užinamo, a onda je lekcija i opet neke vežbe. Pomalo su i teške. Večeramo i idemo na druženje. Bili smo u manastirima i u hramu. Jednom smo jahali konja. On je veoma brz i hitar. Imali smo nastup u kojem smo pevali dve pesme.To su ' Uskliknimo s ljubavlju ' i Marširala kralja petra garda '. Upoznali smo devojku Ljubu i njenog tatu Valerija. Od njih smo dobili mnogo poklona. Kada su oni odlazili mi smo bili tuzni i uplakani.Došao je dan kad treba da idemo u treći kamp. Pozdravili smo se i krenuli. Bili smo tužni.
Stigli smo u treći kamp i smestili se u objekte.U tom kampu je takođe bilo dece. Išli smo u posete u grad.Bili smo u manastirima, zoološkom vrtu i gledali pomračenje sunca. Manastiri su prelepi.U zološkom vrtu ima mnogo lepih i pametnih zivotinja. Kad smo gledali pomračenje sunca morali smo da gledamo kroz crno staklo. Tamo smo ručali i kupali se u moru. Bili smo u Botaničkoj bašti. Ona je puna mirišljavog, šarenog cveća. Na dan Svetog Ilije je mom tati rođendan. Išli smo na jedno mesto gde su Ruski vojni padobranci proslavljali dan svih vojnih padobranaca. Posle večere je spremanje za diskoteku. Jedno veče je bilo mis Nahimova. Poslednje veče su nam priredili priredbu pred odlazak kuci.Bilo mi je posebno drago kada je moj tata dobio beretke i sablju od Sergeja,čika Maksima i Antona.Tamo sam upoznala Iliju i Artjoma i još mnogo dece. Morali smo da idemo kući. Kad smo stigli na aerodrom i pozdravljali se s našim prijateljima plakali smo što se rastajemo od njih.Oni su nama toliko slični da se brzo vezujemo jedni za druge. U Rusiji sam naučila mnogo toga poučnog i videla zanimljivog što sam mislila da to nikada neću videti i doživeti. Nadam se da ću opet ići u Rusiju i videti sve naše prijatelje. Mislim da Rusiju i Sibir nikad neću zaboraviti i da ću je se zauvek sećati.
Hitler-Jugend na pravoslavni način
Pripremile: e-Novine (http://www.e-novine.com/author/e-novine)
Veličina slova: http://www.e-novine.com/themes/e_novine/img/font_decrease.gif http://www.e-novine.com/themes/e_novine/img/font_enlarge.gif
http://www.e-novine.com/thumbnail.php?file=photo/srbija/tema/patriotski_front/Patriotski_front_03_u_931000555.jpg&size=article_large&scale_by=width Da sve deci bude jasno od početka: Naslovna strana sajta Patriotskog frontaPhoto: Patriotski front
„Upoznavali smo postepeno život kozaka, vojne objekte, oružje, vežbe, načine odbrane... ojačavali i dušu, i telo. Spavali smo pod šatorima, u barakama, garnizonima, hranili se i kao nomadi, i kao gosti luksuznog hotela. Sve smo probali i bili ushićenii novim saznanjima. Vatreno krštenje smo doživeli u prvom kampu, gde je bilo najteže izdržati, jer tu smo živeli u saživotu sa prirodom: jeli nova, vrlo jednostavna i neobična jela sa obiljem voća, gorkih sireva, prali posuđe u reci, kupali se u njoj, učestvovali u borbama, vežbali poligone, sklapali i rasklapali oružje, kao prava vojska, jahali konje...“, piše jedan od srpskih dečaka o svojim iskustvima u ruskim kampovima
http://www.e-novine.com/files.php?file=photo/svet/evropa/nemacka/adolf_hitler/Hitler_Jugend_06_t_439965079.jpg
Srbija, večito mirna, tolerantna i druželjubiva zemlja, uvek nas prijatno iznenadi: nakon klerofašističkog veselja na ulicama Beograda povodom održavanja Gej parade i umetničke instalacije na stadionu u Đenovi – saznali smo da u ovoj državi sasvim slobodno egzistira nešto što se zove „Udruženje ratnih veterana Srpskih zemalja 1990-1999 - Patriotski front“. Nesrećni, a naivni čitalac pomislio bi kako ovo Udruženje brine o svojim članovima ili penzijama ili ratnim uspomenama na klanje civila – ali, ne! Na njihovom oficijelnom web-sajtu saznajemo da je Patriotski front opsednut mladim generacijama: poput Hitler-Jugenda (za godišta od 14-18) ili Deutsches Jungvolk (za godišta od 10-14) ili Bund Deutscher Mädel (pokret naci-devojčica), srpski Patriotski front za pravoslavnu dečicu organizuje boravak u ruskim kampovima, gde klinci mogu da nauče sve u vezi oružja: kako da pucaju iz puške, kako da se s leđa privuku neprijatelju, kako da vole Putina više od svojih roditelja, kako da jednog dana budu pravi Srbski Fašisti i pomognu svojoj zemlji u borbi protiv mnogobrojnih neprijatelja.
Na svom sajtu, Patriotski front lepo objašnjava čime se vaskoliko bavi.
„Kao organizacija koja kroz svoje programske aktivnosti stalno ističe borbu, kako za prava ratnih veterana, tako potencira i brigu za budućnost Srbije i naroda koji živi ovde. Ta budućnost je svakako nadolazeća generacija današnje dece i omladine, koja na vreme nasuprot prepoznatljivim dekadentnim tendencijama savremenog društva, treba da se usmeri, prepozna prave istinske životne vrednosti i na taj način postane siguran oslonac sutrašnjici i čuvar mira i sigurnosti svoje jedine Otadžbine“.
Sledi objašnjenje:
„Način na koji se može pomoći deci da shvate današnjicu, zbog SUTRA Srbije je vaspitanje u duhu najboljih i najvrednijih tekovina koja je ova zemlja imala kroz burnu istoriju. Duh pravednika i pravde često je Srbiju dovodio u sukob, uglavnom za goli opstanak sa daleko nadmoćnijim neprijateljima, ali je uvek živeo i opstao u genima našeg naroda i predstavlja srž buduće odbrane samobitnosti, pred naletima onih koji ne priznaju pravo malima da budu svoj na svome. Kombinacija poštovanja i negovanja svetle tradicije svoga naroda i shvatanje realnosti današnjih svetskih turbolencija, omogućiće mladima da sutra ne krenu stranputicom, trezveno vode ovu zemlju i kao mali narod između čekića i nakovnja, izbegnu sve zamke koje nam veliki postavljaju želeći od iskona da nas potčine, porobe i zatru“.
Kako to u praksi izgleda, vidi se u sledećem objašnjenju:
http://www.e-novine.com/files.php?file=photo/svet/evropa/rusija/nashi/Nashi_03_t_904020846.jpg Ruska ideja, Naša realizacija: Putinova mladež kao uzor srpskoj deci Photo: Stock
„Nakon letošnjeg boravka koji je Patriotski front organizovao za decu u izviđačkim kampovima u Rusiji,uz svesrdnu pomoć lokalne samouprave,nekoliko privrednih i drugih institucija,utisci se još rezimiraju. Nesvakidašnji i na ovim prostorima jedinstveni boravak u Sibiru potakao je domaćine, prvenstveno sverusko patriotsko udruženje „Kosovski front“, “Stjag“ i portal „Srpska.Ru“ iz Moskve, da raspišu svojevrstan literarni konkurs za najbolji dečiji rad, na temu: MOJ BORAVAK U RUSIJI. Na stranicama ovog sajta,moći ćete redovno čitati šta su to deca, nepatvoreno i iz srca pisala i kako su doživela svoj 15-to dnevni boravak u ovoj bratskoj zemlji. Važno je napomenuti da je domaćin predvideo u dogovoru sa PF vredne nagrade za najbolje radove, a rezultati će biti objavljeni i nagrade uručene po dolasku u Srbiju od rukovodioca projekta i koordinatora „Kosovskog fronta“ g. Aleksandra Kravčenka“.
Objavljujemo neke od najzanimljivijih radova.
+++
UGLJEŠA LAČANSKI (13): ČVRSTA RUKA RUSKOG GOSTOPRIMSTVA
U životu nam se retko pružaju prilike da posetimo neku daleku zemlju, upoznamo nove ljude, deliće njihove kulture, tražeći pri tom beskrajnu raznolikost sa nama samima, našim životima i uživajući u lepoti življenja. Mi smo imali tu sreću da osetimo i doživimo čari široke, tople duše ruskog naroda, tu beskrajnu čvrstu ruku njenog gostoprimstva, nesebičnost u darivanju njihovih veština, a da svakim danom pri tom shvatimo da smo slični, da smo narod istog slovenskog porekla. Bili smo prvi mali gosti iz Srbije, dalekog Novosibirska, a to je velika čast i nezaboravan doživljaj, oplemenjen novim saznanjima, umenjima vojničkog života i sada su nam se vidici proširili pa nam horizont više ne deluje tako daleko, jer, sa ovim novim iskustvom otvaraju nam se nove mogućnosti.
http://www.e-novine.com/files.php?file=photo/svet/evropa/rusija/nashi/Nashi_02_u_452975715.jpg Tako to radi Putin: Kamp za obožavateljke Naših Photo: Stock
Dug je put bio do krajnjeg odredišta, Novosibirska. Let je bio ugodan, propraćen širokim ljubaznim osmesima ruskih stjuardesa, pa iako je trajao 6 časova (2 do Moskve i 4 do Novosibirska), prošao je bez većih napora. Kolika je gostoprimljivost domaćina, pokazuje se na svakom koraku, od dočeka atamana prvog kampa na aerodromu, pa sve do kraja našeg boravka. Nijednog momenta se nismo osećali kao stranci, već kao stari znanci, uvek dobrodošli. To nas je osnaživalo i činilo radosnima, pa svaki napor u vežbama nije bio tako težak i nepremostiv.
Boravili smo u 3 kampa: „Zastava Sibira“, „Polevoj stan“ i „Admiral Nahimov“. Upoznavali smo postepeno život kozaka, vojne objekte, oružje, vežbe, načine odbrane,... ojačavali i dušu, i telo. Spavali smo pod šatorima, u barakama, garnizonima, hranili se i kao nomadi, i kao gosti luksuznog hotela. Sve smo probali i bili ushićenii novim saznanjima. Vatreno krštenje smo doživeli u prvom kampu, gde je bilo najteže izdržati, jer tu smo živeli „u saživotu sa prirodom“: jeli nova, vrlo jednostavna i neobična jela sa obiljem voća, gorkih sireva, prali posuđe u reci, kupali se u njoj, učestvovali u borbama, vežbali poligone, sklapali i rasklapali oružje, kao prava vojska, jahali konje i ... To je ciljno rađeno, od težeg ka lakšem, pa tako i ova naša obuka. Ali, prelepo je bilo upoznati male Ruse, koji su nas sa znatiželjom gledali i zapitkivali, slušati njihove pesme, koje greju dušu, učiti dečije igre, gledati Ruskinje kako pletu kozačke pojaseve i uživati u mirisima i zvukovima bogatih šuma.
http://www.e-novine.com/files.php?file=photo/svet/evropa/nemacka/adolf_hitler/Hitler_Jugend_03_t_906633931.jpg
Seleći se u nove kapmove, naše iskustvo je bivalo sve veće i dragocenije. Nestrpljivo smo iščekivali svaki nov susret. Naš verni saputnik, kozak Sergej je nesebično davao informacije o svemu što nas je zanimalo, uvek sa toplim osmehom i blagim pogledom. Svaki kamp je iziskivao nove napore, ali bivali smo sve više uigraniji i spretniji. Prenosili su nam njihovo znanje o oružju, učili nas mačevanju, bacanju noževa, vežbama brzine, spretnosti i izdrživosti, a pri tom smo saznavali o njihovim običajima, učili nas kozačkim pesmama i posećivali manastire. Ruski manastiri su bogato ukrašeni, sa mnoštvom zlatnih kupola, lukova i ikona, da ti dah zastane. Molitve, slične našima, monasi i svo sveštenstvo imaju isto držanje, poglede i pokrete, kao i svi naši predstavnici crkve. Samo, moram da priznam, veći su vernici od nas, što se oseća na svakom koraku i u svim društvenim slojevima. Njihova vojska se moli pre svakog obroka, a i zahvaljuje molitvama na svakoj datoj blagodeti i uspehu.
Koliko smo dobrodošli, ukazivano nam je svakog trena. Prilikom poseta manastirima, iznosili su nam svakakve đakonije, mnoštvo jela i voća, nudili nas, pravili nam jela po željama, trudili se da nam pokažu sve što je lepo, darivali raznim poklonima, priređivali dečje priredbe. Nezaboravne su posete divno uređenog parka, sa vatrometom raznih boja i mirisa cveća, ZOO-vrta, kojem kraja nismo sagledali, a pojedine životinje smo prvi put i videli. Zadivljeno smo posmatrali skulpture dinosaurusa, po ZOO-vrtu, koje su tako verno prikazani da nam se činilo da će svakog trena krenuti u lov. Ovaj vrt je ogroman, dužine 12 km, lepo uređen i bogat retkim životinjama. Nismo mogli da se nadivimo lepotama ovog parka, pa smo često oduševljeno uzdisali i pozivali jedni druge da pokažemo šta smo videli, pazeći da nam nešto ne promakne.
Imali smo sreću da budemo prisutni i na velikim državnim i crkvenim proslavama, kao i retkom prirodnom fenomenu - pomračenju Sunca. Naime, posmatrali smo proslavu Dana VDV, pa smo tada imali priliku da vidimo akrobacije pilota i padobranaca. Da čovek ne poveruje, šta sve oni mogu da urade! Veličanstvena je bila i proslava Dana Sv kneza Vladimira, gde smo se i mi na gradskom trgu predstavili pevanjem pesama: „Uskliknimo s` ljubavlju“ i „Marširala kralja Petra garda“, a uz pesmu „Tamo daleko“ su nam se priključili i kozaci, kao i grlate Ruskinje, koje su znale ovu našu pesmu. Htelo je srce da nam iskoči od sreće i ponosa! Pa oni nas iskreno vole! Trgom se čuo gromoglasan aplauz namenjen i nama, i njima, a i zajedništvu naša dva naroda – poreklu i veri. Blagosiljao nas je njihov visoki velikodostojnik, a mi smo ga celivali. Bili smo atrakcija toga dana, pa je osmeha i tapšanja bilo na pretek. Eh, i sad kad se setim tih momenata, zatreperi mi u srcu od naleta emocija.
Da ne zaboravim i nešto vrlo značajno što smo tamo doživeli – pomračenje Sunca, prirodni fenomen koji se viđa u 150 godina jednom, a što je vrlo važno, upravo u u Novosibirsku je bila najbolja vidljivost, te se ovde sjatilo bezbroj novinara i snimatelja iz celog sveta, Zamislite, i mi smo imali sreću da tada budemo tamo i kroz zatamljeno staklo posmatramo poklapalje dva nebeska tela. Trenutak za pamćenje! Moramo pomenuti da nam je najluksuzniji bio smeštaj u objektima specijalnih vojnih jedinica, gde su nam na raspolaganju bile saune, bazeni, prepuni frižideri hranom, bogati meni u kantinama, gde su nam omogućili da se vozimo oklopnim vozilima i sve nam se činilo kao u bajci, a ne u garnizonu elitne vojske. Skoro smo mogli da osetimo kolika je velika fizička spremnost ovih vojnika, odlučnih pogleda i pokreta. Odmah se primećuje snaga njihovog tela i uma, prikaz za divljenje. Tu su nam omogućili mali predah za naredni kamp i nezaboravne dane uživanja.
http://www.e-novine.com/files.php?file=photo/svet/evropa/rusija/nashi/Nashi_05_u_542565752.jpg Uskliknimo s ljubavlju Rusima: Uzor svakom Srpčetu Photo: Stock
Trudili smo se da fotoaparatom zabeležimo i ovekovečimo sva dešavanja i lepote Novosibirska, ali pravi doživljaj, dubinu svih emocija izazvanih tamo je teško zabeležiti, pa i ispričati. To se samo može tamo doživeti, a sve ostalo je samo bleda kopija nečeg tako prelepog i nezaboravnog.
Veliko HVALA novim prijateljima, Rusima, na nesebičnom davanju dragulja njihove tople slovenske duše, na srdačnim pogledima, gde bi svaka reč bila suvišna, na zvonkim pesmama koje su se razlegale širokim prostranstvima, bogatim šumama, u kojima se, iako za nas nerazumljivim rečima, osećala snaga i dobrodušnost ruskog naroda, na pruženom znanju i umenju veština odbrane, na svakoj novoj naučenoj ruskoj reči, na snažnom stisku ruke i tapšanju po ramenu, na molitvi upućenoj nama, na blagosiljanju velikodostojnika, na svakoj ubranoj voćki, namenjenoj nama, deci iz Srbije, zemlje koja još jedino veruje u podršku i snagu Rusije.
Bilo bi lepo pozvati ih da im uzvratimo gostoprimstvo, pa da se potrudimo da se odužimo za sve blagodeti našeg boravka, da im pokažemo da i mi njih poštujemo i volimo. Ne znamo da li ćemo uspeti u toj nameri, ali bi bilo lepo darivati i pokazati im deo srpskog nasleđa, naše kulture, tradicije, pravoslavlja.
Mi deca, učesnici ovog putovanja, Vam poručujemo, da ste uvek dobrodošli, produbimo naše zajedničke korene, povežimo niti naših naroda, ojačajmo sve naše veze i neka naše poznanstvo preraste u jedno veliko i doživotno prijateljstvo!
MILAN KUZMANOVIĆ (15): TOLIKO SAM PUCAO DA MI JE UVO ZVONILO TRI DANA
Nakon velikog puta od Bačke Palanke, preko Beograda, Moskve i Novosibirska konačno smo stigli u naš prvi kamp Sibirska Zastava. Čim smo došli u kamp dobili smo vreće za spavanje i našu odeću, a to su bile kamuflažne pantalone, košulja kao i vojne cokule. Raspoređeni smo po šatorima i svako je bio odvojen od grupe, ja sam dobio šator u kojem su bila četiri dečaka iz Rusije, Ilija, Miša, Artur i Slava. Sa Arturom sam se odmah sprijateljio, a sa ostalima malo kasnije. U ovom kampu smo imali razne vežbe preko dana kao na primer, prelazak poligona, jahanje konja i spuštanje sa drveta niz sajle.
http://www.e-novine.com/files.php?file=photo/svet/evropa/nemacka/adolf_hitler/Hitler_Jugend_01_u_538875338.jpg Hitlerove devojčice u stroju: One, bar, nisu bacale bombe Photo: Stock
Kada smo prešli sve te vežbe otišli smo na ručak koji se nikome od nas nije svideo ali smo ga ipak pojeli jer smo bili gladni i iscrpljeni, uveče smo igrali tradicionalne igre kozaka. Sledeći dan smo otišli na strelište odakle smo pucali i vežbali bacanje bombe, taj dan sam se toliko ispucao da mi je uvo zvonilo tri dana posle toga. Pri povratku smo stali i razgledali tenkove na kojima smo se i slikali. Iako smo u Sibirskoj Zastavi bili samo tri dana učinilo mi se kao da smo bili 6. Kada smo krenuli u drugi kamp bio sam tužan jer napuštam nove drugove i jer mi se ovo mesto jako sviedlo. Pošto je put u novi kamp trajao dugo mi smo stali da prenoćimo u specijalnim jedinicama SPECNAZ, gde smo se vozili oklopnim vozilom. Ujutru smo nastavili naš put u novi kamp, a kad smo stigli tamo videlo se odmah da ovaj kamp ima dobre uslove. Odmah po dolasku nakon što smo se smestili u šatore otišli smo na vežbu gde smo imitirali medveda. Sutradan smo išli na drugu vežbu gde smo vežbali mačevanje i gde smo radili fizičke vežbe. Vežbe su se menjale svaki dan dok smo bili tamo ali su najčešće bile imitiranje medveda i mačevanje. Dva puta smo jahali konja i to mi se nikako nije svidelo jer nisam neki ljubitelj konja.
http://www.e-novine.com/files.php?file=photo/svet/evropa/rusija/nashi/Nashi_07_t_434060532.jpg Uzvratna poseta u organizaciji Patriotskog fronta: Rusi u Kruševcu, iznenada Photo: Stock
Ovde sam upoznao mnogo prijatelja i mesto mi se jako svidelo ali sam uvek bio za to da se vratimo u prvi kamp. Nakon šest dana u ovom kampu krenuli smo u novi kamp koji se nalazio u gradu Bercku. Ovde smo bili raspoređeni u dve sobe i ovaj kamp nam nam je bio odmor posle prva dva. Nismo imali uno stvari da radimo pa smo se većinu vremena dosađivali ali zato smo uveče imali žurku. U ovom kampu sam upoznao puno drugova i drugarica od kojih su samo neki Maša, Katarina i Roman. I ako nas je u sva tri kampa budila glasna muzika mi bi smo uvek ostajali još u krevetu dok neko ne dođe po nas. Predzadnji dan u ovom kampu i na našem putovanju otišli smu u park i u manastir, a zadnji dan u zoološki vrt u Novosibirsku u kojem nismo videli mnogo životinja jer su u to vreme spavale, ali mi se dopao. Sutradan ujutru u tri sata smo krenuli kući: Novosibirsk-Moskva-Beograd-Bačka Palanka. Ceo ovaj put mi se veoma svideo i rado bih išao opet kada bi mi se ukazala prilika za to. A naročito bih posetio kamp Sibirska Zastava. Ništa od ovoga ne bi bilo da nije naših organizatora Patriotskog Fronta, naših vođa puta Ilije i Snežane kao i domaćina iz Rusije.
MAJA MARJANOV (15): NAUČILA SAM DA RASKLAPAM AUTOMAT
Pre svega želim da se zahvalim organizatorima putovanja i divnim ljudima koji su nas vodili. Na put smo krenuli dvadesetog jula, i putovali smo autobusom do Beograda, a zatim avionom do Moskve.To je za mene bio prvi doživljaj jer sam prvi put putovala avionom.Tokom puta nije bilo problema, svi smo uživali u vožnji. Iz Moskve smo krenuliza Novosibirski, u kojem ѕu dočekali ljudi iѕ kampa u kojem smo prvobitno boravili. Kamp je bio pun dece,i iako u početku nismo mogli da se sporazumemo, zbližili smo se i postali prijatelji. Bavili smo se raznim aktivnostima,kao što su poliigoni, vežbe, pucanje iz različitih vrsta oružja...Nije mi bilo lako da naučim da rasklapam automat, jer je moj tata profesionalno vojno lice i nikada mi nije dao da priđem oružju, ali sa malo volje i truda i to sam naučila. Kada smo odlazili iz prvog kampa bilo mi je žao što neću više videti te prijatelje.
http://www.e-novine.com/files.php?file=photo/svet/evropa/rusija/nashi/Nashi_04_a_638287891.jpg Zaslužen odmor posle bacanja bombi: Mladi Rusi, spremni za molitvu Photo: Stock
U drugom kampu u kojem smo boravili bilo je fantastično. Ujutro pre doručka smo imali mali trening za razgibavanje,a posle doručka su uglavnom bili borilački treninzi. Naučili smo mnogo toga i na tome se zahvaljujemo ljudima koji su nas obučavali. Kupali smo se u reci i jako lepo zabavljali. Imali smo više slobodnog vremena za druženje i odmaranje. Deca iz kampa POLEVOI STAN su jako lepo vaspitana i savršena za druženje. U tom kampu smo proveli šest dana. Kada smo odlazili u poslednji kamp koji je trebalo da posetimo počela sam da plačem jer mi je bilo jako žao što se opraštam od ljudi i dece koju sam zavolela. Treći kamp u kojem smo boravili je bio bolji samo zato jer smo imali sobe i krevete. Ali bez obzira na sve jeko su mi nedostajale aktivnosti kojima smo se bavili u predhodnim kampovima.Tu je takođe bilo puno dece sa kojima smo se družili. Zaboravila sam spomenuti Rusku kuhinju i mogu reći da nije mnogo različita od naše Srpske. Redovno su nas posećivali ljudi koje nikad neću zaboraviti: Sergej, Anton,Maksim i dr. Uvek su nam donosili slatkiše i drugu hranu. Priroda u Sibiru je prelepa. Uvek ima svežeg vazduha koji prija svima. U svakom kampu su bile večernje manifestacije kao što su diskoteka, priredba ili ruske tradicionalne igre koje sam zavolela.
Svih šesnaest dana koje sam provela u Rusiji čuvam duboko u srcu i mogu da kažem da bolje i lepše ljude u životu nisam upoznala. Ova Sibirska avantura bila je jedno sjajno iskustvo i nadam se da ćemo i narednih godina imati priliku da uživamo u Sibirskim čarolijama.
JELENA VUČKOVIĆ (11): JAHALA SAM KONJA I BACALA BOMBU
Zovem se Jelena Vučković. Imam jedanaest godina. Pisaću vam o ispunjenju mog sna. Nikada se nisam vozila avionom, želela bih i to da probam.Taj san mi se ostvario. Leteli smo u predivnu Rusiju - Sibir. Uzbuđeno sam čekala da avion poleti.Veoma sam srećna sto mi se taj san konačno ostvario. Rusija je oduvek bila država iz mog sna. Stigli smo u Sibir, mislila sam da sanjam. Krenuli smo u prvi kamp.Kad smo stigli ljudi i deca su nas lepo dočekali. Smestili su nas u šatore. U jednom šatoru smo bile nas tri i tri devojčice Ruskinje. Upoznale smo se sa njima,ali nismo mogle baš da se sporazumemo. One su veoma dobre, pričljive i ljubazne. Ujutro smo imali postrojavanje, molitvu pa doručak. Posle doručka se diže zastava. Preko dana smo imali svakakve aktivnosti. Sama sam jahala predivnu kobilu Radu. Išli smo na dva poligona. Pucali smo iz puške i bacali bombe. Posle ručka smo imali odmor, a mogli smo da se kupamo u moru. Uveče je neko druženje, pevanje ili igranje uz muziku. U tom kampu sam naučila žensko pletenje.Na poklon smo dobili pištaljku od gline, u obliku čizme sa mišem. Došao je dan kad smo morali da idemo u drugi kamp.Isli smo u vojnu školu i tamo smo se vozili u transpoteru koji se zove BTR. Pozdravili smo se sa svima. Ispratili su nas lepim Kozačkim pesmama. Otišli smo veoma tužni jer smo se tamo jako lepo proveli.
http://www.e-novine.com/files.php?file=photo/svet/evropa/nemacka/adolf_hitler/Hitler_Jugend_04_t_116713104.jpg
Stigli smo u drugi kamp.Tamo su nas ugodno dočekali i smestili. Ustaje se u sedam sati, zatim je postrojavanje i idemo na trčanje. Kad se vratimo govori se molitva i diže se zastava.Malo se odmorimo i idemo na doručak. Posle doručka idemo na vežbe.To su vežbe borilačkih veština. One su vrlo zanimljive. Onda je ručak i odmor. Užinamo, a onda je lekcija i opet neke vežbe. Pomalo su i teške. Večeramo i idemo na druženje. Bili smo u manastirima i u hramu. Jednom smo jahali konja. On je veoma brz i hitar. Imali smo nastup u kojem smo pevali dve pesme.To su ' Uskliknimo s ljubavlju ' i Marširala kralja petra garda '. Upoznali smo devojku Ljubu i njenog tatu Valerija. Od njih smo dobili mnogo poklona. Kada su oni odlazili mi smo bili tuzni i uplakani.Došao je dan kad treba da idemo u treći kamp. Pozdravili smo se i krenuli. Bili smo tužni.
Stigli smo u treći kamp i smestili se u objekte.U tom kampu je takođe bilo dece. Išli smo u posete u grad.Bili smo u manastirima, zoološkom vrtu i gledali pomračenje sunca. Manastiri su prelepi.U zološkom vrtu ima mnogo lepih i pametnih zivotinja. Kad smo gledali pomračenje sunca morali smo da gledamo kroz crno staklo. Tamo smo ručali i kupali se u moru. Bili smo u Botaničkoj bašti. Ona je puna mirišljavog, šarenog cveća. Na dan Svetog Ilije je mom tati rođendan. Išli smo na jedno mesto gde su Ruski vojni padobranci proslavljali dan svih vojnih padobranaca. Posle večere je spremanje za diskoteku. Jedno veče je bilo mis Nahimova. Poslednje veče su nam priredili priredbu pred odlazak kuci.Bilo mi je posebno drago kada je moj tata dobio beretke i sablju od Sergeja,čika Maksima i Antona.Tamo sam upoznala Iliju i Artjoma i još mnogo dece. Morali smo da idemo kući. Kad smo stigli na aerodrom i pozdravljali se s našim prijateljima plakali smo što se rastajemo od njih.Oni su nama toliko slični da se brzo vezujemo jedni za druge. U Rusiji sam naučila mnogo toga poučnog i videla zanimljivog što sam mislila da to nikada neću videti i doživeti. Nadam se da ću opet ići u Rusiju i videti sve naše prijatelje. Mislim da Rusiju i Sibir nikad neću zaboraviti i da ću je se zauvek sećati.