Arianiti
08-28-2013, 07:26 PM
Tokom prve večeri boravka u Prizrenu, na terasi hotela „Theranda“ započeli su bilateralni razgovori između Adriatika Keljmendija (stalnog kolumniste e-novina i jednog od najpoznatijih kosovskih novinara) i autora ovog teksta oko diplomatske, ali neobično prijateljske posete Prištini, u kojoj Luković nikad nije bio. Razgovori albanske i srpske strane bili su, kao obično, tečni, zaliveni pivom, sazdani od bolnih kompromisa: Keljmendi je pristao da bude jedan od Lukovićevih domaćina u Prištini, ali je tražio da Luković čitav dan bezuslovno provede u glavnom gradu Kosova; Luković je takođe oduševljeno pristao da mu jednako značajni domaćin bude Petrit Selimi, zamenik ministra inostranih poslova Kosova (slučajno, stari prijatelj e-urednika), ali je zahtevao da zajedno obiđu bar desetak kafana, restorana, barova, bašti, te da poseti Nacionalnu galeriju Kosova, uz obavezni obilazak Gračanice, kako bi se zadovoljili srpski nacionalni interesi. Nakon konsultacije sa konobarima koji su željno iščekivali rezultate pregovora, pala je odluka: Luković kreće ka Prištini gde ga čekaju Keljmendi i Selimi. Prizrenski sporazum okončan je svečanim ispijanjem piva, uz tradicionalni poklič „Vidimo se u Prištini već sutra“. I bi tako...
Točno u devet, uz pomoć Hospitality Centra DokuFesta, ulazim u automobil i krećemo ka Prištini. Ne zna se ko je brbljiviji: vozač ili ja, kao da smo bar 14 godina čekali da jedan drugom ispričamo ono što smo u sebi čuvali. Vozimo nekog Norvežanina, filmskog radnika, na aerodrom; pričamo na srpskom, Norvežanin zuri u jebeni laptop i ne progovara. Pitam ga gde ide, kaže u Oslo, ima premijeru filma. A posle? Snima novi film u Norveškoj. I, kako je u Norveškoj, pitam iz dosade. Ne znam, kaže on, ja sam Danac, ja samo radim u Norveškoj. Otkrivam vozaču senzacionalnu vest: vozimo danskog, a ne norveškog državljanina. „Ma, ne zna on ništa, nema pojma ni gde je došao“, lakonski dobacuje vozač. Stižemo na aerodrom koji se popularnim srpskim jezikom zove „Adem Jashari“, a Norvežanin koji se predstavlja kao Danac kaže da mu ništa ne izgleda poznato. Dobro, bre, pitam Danca koji se predstavlja kao Norvežanin, na koji si aerodrom sleteo? This is Skopje? – pita me zbunjeno. Je l’ on ume da čita, lepo mu piše Prishtina – nervozan je majstor za volanom. Izbacimo Danca i Norvežanina iz automobila, objasnimo mu rukom da traži tablu na kojoj piše „Departures“, zatvorimo vrata i odahnemo.
- E, sad možemo lepo da pričamo kao ljudi – radostan je majstor, željan da mi sve ispriča: kuda prolazimo, šta je levo, šta desno, šta je bilo i šta će biti.
Izletesmo na autoput koji se popularnim srpskim jezikom zove „Dr Ibrahim Rugova“; tko ovo čudo od druma nije video – neće verovati; ne samo da je tokom ove godine This Highway proglašen najboljim u Evropi, već je, da izvinite na izrazu, toliko zajebano impresivan da molim vozača da negde stanemo, da povratim dah. – Je l’ ti dobro, brate – zabrinuto pita, dok mu odmahujem prstom i gledam kako izgleda put koji u Srbiji nikad postojao nije.
Ne zna vozač ko je Milutin Mrkonjić, ali mu kažem da bi dečka Ane Bekute strefio srčani/srdačni udar da vidi 272 kilometara dug autoput koji povezuje Prištinu i Tiranu na dva sata puta, umesto 12 ili 14 časova samoubilačkog pentranja po planinama; nije samo u pitanju kvalitet asvalta, bankina i betona, već radovi oko puta, drenaža, kanali, sprečavanje odrona, sečenje stena kao da je u pitanju art-instalacija. Izvođač radova je američko-turski Konzorcijum Bechtel-ENKA; autoput počinje u mestu Thumanë, u Albaniji, a završava u gradiću Gjergjica, na Kosovu. Ima još nešto: autoput koji košta oko milijardu dolara (slično Đilasovom mostu sa DS pilonom), isplaćen je u kešu. Danas, čitava južna Srbija kreće ka Crnoj Gori preko Kosova i Albanije; od Merdara do Ulcinja – manje od tri sata; od Prizrena do mora – sat; Kosovo je pretvoreno u masu weekend-turista koji u Albaniju skoknu na ručak, sve po obrascu: „Imaš autoput, vrati Mrkonjića“.
Za manje od četrdeset minuta stižemo u Prištinu koja sa blizu 600.000 ljudi izgleda kao megapolis. Da sam verovao fotografijama Prištine iz 1956. koje redovno objavljuju srbijanski fašistički portali, verovatno bih se srušio – ali je i ovakva Priština koja se gradi 24 časa već deceniju, neviđen prizor. Rečnikom samoupravnog novinarstva, ona jeste spoj „tradicionalnog i modernog“, ali je naglasak na modernom toliko naglašen da se čovek čudi gde su stali svi ti oblakoderi, hoteli, barovi, kafane i restorani koji su prekrili Prištinu, presečenu billboardima, živopisnim tablama i napisima, kao da je dobri duh kič-Istanbula zaseo na njujorški Menhetn sa balkanskim duhom totalne improvizacije. Arhitektonski puritanci odmah će vam reći da je mnogo toga strršno, ali ne marim; stižem iz đilasovskog Beograda, gde je beton majka, a cement otac. Svako drvo u Prištini mi je kao bliski rođak kojeg nisam video od masakra na Bulevaru revolucije.
Parkiramo se u blizini kafića „Papillon“, čekamo Keljmendija da me preuzme u jednom komadu; stiže Adriatik, dozvoljava mi da naručim makijato na srpskom jeziku, grlimo se šofer i ja, ostadoh u Prištini na milost i nemilost Albanaca. Plan je sledeći, objašnjava Keljmendi: tražimo Selimija kojem telefon ne radi; ali, značajno kaže Adriatik – tu je Twitter! Tvitujemo Prištinom dok se ponosno slikam ispred postera Billa Clintona ili Grand hotela; prolaze Keljmendijeve kolege koje ga pakosno zajebavaju: „Pa, dobro, časno je biti fotograf posle ovakve karijere“. Srećemo, srećom, žive svedoke koji su videli Selimija u kafiću; hitamo, ali me zaustavljaju i pozdravljaju kolege iz „Koha ditore“ koje nisam video godinama. Kako ti izgleda Priština? – pitaju, dok se izvinjavam i kažem da sam ovde tek osam minuta i da sam žedan i da mi se pije pivo i da ne mogu više da hodam i da hoću da sednem tamo gde je srce Kosova: u kafiću.
Eno ga Petrit; znam ga dok je bio klinac i dok je vodio blog na kojem sam sarađivao u najstrašnije vreme, tokom 1998. i 1999. Nismo se videli više od sedamnaest godina; danas je on zamenik ministra inostranih poslova nezavisnog Kosova, ja nekakav e-urednik iz Beograda, šiptarski ulizica, kako napisa netko juče na jednom sajtu sa četiri apotekarska ocila Marka Jakšića. Pričamo dugo i pričamo svašta; upoznajem i druge zvaničnike Vlade Kosova, kažu mi da posle retardističke ere Tadić-Jeremić, duet Dačić-Vučić izgleda kao „breath of fresh air“. Odaju mi slatku tajnu: taj mali patuljak Jeremić (kako su ga iz milja zvali u UN) pre četiri godine naredio je svim zaposlenima u ambasadama Srbije širom sveta da ne smeju da kažu „dobar dan“, „hello“ ili „ciao“ bilo kom tko radi u ambasadi ili predstavništvu Kosova; tko Albancu kaže „zdravo“, vraća se u Beograd, prognan. Bilo je i smešnih slučajeva, saznajem: na prijemima su Jeremićevi robovi bežali od Kosovara kao da su kužni, spoticali se i padali, ali dostojanstveno održali obećanje – ništa s ljudima koji predstavljaju samoproglašenu, nepriznatu i nakaradnu državu pod imenom tzv. Kosovo (patent tzv. Đorđa Vukadinovića koji je odrednicu tzv. uselio u sopstveni mozak). U znak osvete, idem pred New Born spomenik kosovskoj državnosti i potpisujem se imenom i prezimenom; osećam da se Đorđiju nešto slošilo oko kosovske pumpe za srpsko srce.
Malo viski, pa onda pivo, da ne uvredim domaćine; šetamo do naj-fancy restorana „Tiffany“, gde se pojavljuju političari, novinari, tajkuni, pa i ja, Luković from Serbia. Hrana je ne-pre-je-bi-va: vrele lepinje, sirevi, kajmak, povrće u nečemu, meso koje me vraća u rano detinjstvo, vino; još jednom sam priznao nezavisno Kosovo i počeo da topkam mešanu salatu sa maslinovim uljem prekrivenu ovčjim sirom. Kad, evo ga vlasnik restorana: „Gospodine Lukoviću, tri gospodina žele da vas časte flašom vina zbog svega što ste uradili za Kosovo“.
Ustajem, naravno, prilazim gospodi, pozdravljam se. Prvi mi ruku pruža Daut Haradinaj, brat Ramuša Haradinaja; drugi je Ardian Gjini, šef poslaničke grupe AAK; treći je Besnik Tahiri, kandidat AAK za gradonačelnika Prištine. Žele mi prijatan boravak na Kosovu, poručuju da obavezno opet dođem, zadovoljstvo im je da su me upoznali. Vraćam se za sto i poručujem prisutnima da ništa ne brinu: imaju preko mene vezu sa UÇK. Life Is Life, rekli bi oni glupi momci iz grupe Opus i zavriskali od sreće!
Posle hrane – kultura. U Nacionalnoj galeriji Kosova (ulica Agim Ramadani 60), čeka nas direktor Erzen Shkololli; prvi sam Srbin koji je stigao na izložbu radova starog, nažalost, pokojnog prizrenskog umetnika Simona Shiroke; njegovo filigranstvo i zaljubljenost u srebro odvelo ga je u avangradu, u vreme kad je komunistička ideologija i te kako vodila računa o levim i desnim skretanjima u umetnosti; nikad Shoroku nisu primili u umetnike, jer su tvrdili da je on zanatlija – ali njegovi radovi su nešto kao Warhol From Prizren, magija, poruka, udar u stomak, nešto veličanstveno.
Samo zbog mene, stigla je u Nacionalnu galeriju gospođa Justina Pula; bivša ministrica energetike, danas poslanica u Parlamentu, kćerka Simona Shiroke, htela je da se upoznamo. Od direktora Erzena dobijam hrpu knjiga, materijala i informacija; čitaoci e-novina uskoro će videti o čemu se radi. Krećemo na jedno od omiljenih mesta u Prištini: restoran „Pjata“ gde pijemo stara, bela vina i ćaskamo o Srbiji, Kosovu, ratu, Jeremiću, novom telefonskom +383 broju i činjenici da je danas, avgusta 2013, mnogo bolje u tim intimnim odnosima dve države nego svih ovih godina kad Tadić nije ništa smeo da se dogovori, usran od straha za svoju stolicu.
U čast poraženog Borisa Tadića idemo među Srbe u Gračanicu. Penjemo se i silazimo i penjemo opet po brdima i stižemo u kafanu „Gračanica“ gde otac Teodosije from manastir doručuje svako jutro. Kafanu drži Albanac koji govori bolje srpski od nas; restoran je prepun Srba koji u ambijentu nekog njujorškog restorana ne izgledaju baš impresionirani barikadama; naručujemo specijalitete – teletinu, sir, kajmak, hleb u obliku kruha, vino, vino i još vina, a onda stiže i poklon od gazde – Courvoisier na plinu, da ga greješ po ukusu, dok ne odlepiš u kosovski zavet. Ovo nije priča, ovo je feljton; Keljmendi nam svedoči svoj život tokom 1999, Selimi objašnjava kako je Kosovo umiralo pod policijskom torturom Srba, ja samo dodajem da je bombardovanje Beograda 1999. bio najluđi odmor kad se poredim s njima, opet jedni drugima kažemo da je ovo Allahova volja da se sretnemo u Gračanici i zaključimo kako budućnost postoji.
Noć, oko deset uveče, okončavamo na stadionu FK Priština gde me vode u „novi prostor“ koji se zove „Bašta“. Kao da sam u ulici Strahinjića Bana, u jebačkoj Silikonskoj dolini Beograda; ista muzika, isti minići, iste butine, isti mohito; ne mogu više, jebiga.
- Moram da idem kući – kažem Adriatiku i Petritu.
- Šta, u Beograd?
- Ma, jok, bre, kući, u Prizren – smireno objašnjavam.
Grlimo se, padne i neki poljubac, dodirne se rame, suza samo što nije krenula, javimo se, budemo u vezi, obavezno, hvala što si došao, hvala što sam vas našao, vidimo se u Beogradu.
Službenim automobilom Vlade Republike Kosovo vraćam se u Prizren.
Hoće li ovu rečenicu preživeti Đorđe Vukadinović, urednik Nove Srpske fašističke Misli?
I don’t give a shit; soba 206; mesec nad Prizrenom veći nego mesec nad Zvezdarom. Allah je najveći!
Točno u devet, uz pomoć Hospitality Centra DokuFesta, ulazim u automobil i krećemo ka Prištini. Ne zna se ko je brbljiviji: vozač ili ja, kao da smo bar 14 godina čekali da jedan drugom ispričamo ono što smo u sebi čuvali. Vozimo nekog Norvežanina, filmskog radnika, na aerodrom; pričamo na srpskom, Norvežanin zuri u jebeni laptop i ne progovara. Pitam ga gde ide, kaže u Oslo, ima premijeru filma. A posle? Snima novi film u Norveškoj. I, kako je u Norveškoj, pitam iz dosade. Ne znam, kaže on, ja sam Danac, ja samo radim u Norveškoj. Otkrivam vozaču senzacionalnu vest: vozimo danskog, a ne norveškog državljanina. „Ma, ne zna on ništa, nema pojma ni gde je došao“, lakonski dobacuje vozač. Stižemo na aerodrom koji se popularnim srpskim jezikom zove „Adem Jashari“, a Norvežanin koji se predstavlja kao Danac kaže da mu ništa ne izgleda poznato. Dobro, bre, pitam Danca koji se predstavlja kao Norvežanin, na koji si aerodrom sleteo? This is Skopje? – pita me zbunjeno. Je l’ on ume da čita, lepo mu piše Prishtina – nervozan je majstor za volanom. Izbacimo Danca i Norvežanina iz automobila, objasnimo mu rukom da traži tablu na kojoj piše „Departures“, zatvorimo vrata i odahnemo.
- E, sad možemo lepo da pričamo kao ljudi – radostan je majstor, željan da mi sve ispriča: kuda prolazimo, šta je levo, šta desno, šta je bilo i šta će biti.
Izletesmo na autoput koji se popularnim srpskim jezikom zove „Dr Ibrahim Rugova“; tko ovo čudo od druma nije video – neće verovati; ne samo da je tokom ove godine This Highway proglašen najboljim u Evropi, već je, da izvinite na izrazu, toliko zajebano impresivan da molim vozača da negde stanemo, da povratim dah. – Je l’ ti dobro, brate – zabrinuto pita, dok mu odmahujem prstom i gledam kako izgleda put koji u Srbiji nikad postojao nije.
Ne zna vozač ko je Milutin Mrkonjić, ali mu kažem da bi dečka Ane Bekute strefio srčani/srdačni udar da vidi 272 kilometara dug autoput koji povezuje Prištinu i Tiranu na dva sata puta, umesto 12 ili 14 časova samoubilačkog pentranja po planinama; nije samo u pitanju kvalitet asvalta, bankina i betona, već radovi oko puta, drenaža, kanali, sprečavanje odrona, sečenje stena kao da je u pitanju art-instalacija. Izvođač radova je američko-turski Konzorcijum Bechtel-ENKA; autoput počinje u mestu Thumanë, u Albaniji, a završava u gradiću Gjergjica, na Kosovu. Ima još nešto: autoput koji košta oko milijardu dolara (slično Đilasovom mostu sa DS pilonom), isplaćen je u kešu. Danas, čitava južna Srbija kreće ka Crnoj Gori preko Kosova i Albanije; od Merdara do Ulcinja – manje od tri sata; od Prizrena do mora – sat; Kosovo je pretvoreno u masu weekend-turista koji u Albaniju skoknu na ručak, sve po obrascu: „Imaš autoput, vrati Mrkonjića“.
Za manje od četrdeset minuta stižemo u Prištinu koja sa blizu 600.000 ljudi izgleda kao megapolis. Da sam verovao fotografijama Prištine iz 1956. koje redovno objavljuju srbijanski fašistički portali, verovatno bih se srušio – ali je i ovakva Priština koja se gradi 24 časa već deceniju, neviđen prizor. Rečnikom samoupravnog novinarstva, ona jeste spoj „tradicionalnog i modernog“, ali je naglasak na modernom toliko naglašen da se čovek čudi gde su stali svi ti oblakoderi, hoteli, barovi, kafane i restorani koji su prekrili Prištinu, presečenu billboardima, živopisnim tablama i napisima, kao da je dobri duh kič-Istanbula zaseo na njujorški Menhetn sa balkanskim duhom totalne improvizacije. Arhitektonski puritanci odmah će vam reći da je mnogo toga strršno, ali ne marim; stižem iz đilasovskog Beograda, gde je beton majka, a cement otac. Svako drvo u Prištini mi je kao bliski rođak kojeg nisam video od masakra na Bulevaru revolucije.
Parkiramo se u blizini kafića „Papillon“, čekamo Keljmendija da me preuzme u jednom komadu; stiže Adriatik, dozvoljava mi da naručim makijato na srpskom jeziku, grlimo se šofer i ja, ostadoh u Prištini na milost i nemilost Albanaca. Plan je sledeći, objašnjava Keljmendi: tražimo Selimija kojem telefon ne radi; ali, značajno kaže Adriatik – tu je Twitter! Tvitujemo Prištinom dok se ponosno slikam ispred postera Billa Clintona ili Grand hotela; prolaze Keljmendijeve kolege koje ga pakosno zajebavaju: „Pa, dobro, časno je biti fotograf posle ovakve karijere“. Srećemo, srećom, žive svedoke koji su videli Selimija u kafiću; hitamo, ali me zaustavljaju i pozdravljaju kolege iz „Koha ditore“ koje nisam video godinama. Kako ti izgleda Priština? – pitaju, dok se izvinjavam i kažem da sam ovde tek osam minuta i da sam žedan i da mi se pije pivo i da ne mogu više da hodam i da hoću da sednem tamo gde je srce Kosova: u kafiću.
Eno ga Petrit; znam ga dok je bio klinac i dok je vodio blog na kojem sam sarađivao u najstrašnije vreme, tokom 1998. i 1999. Nismo se videli više od sedamnaest godina; danas je on zamenik ministra inostranih poslova nezavisnog Kosova, ja nekakav e-urednik iz Beograda, šiptarski ulizica, kako napisa netko juče na jednom sajtu sa četiri apotekarska ocila Marka Jakšića. Pričamo dugo i pričamo svašta; upoznajem i druge zvaničnike Vlade Kosova, kažu mi da posle retardističke ere Tadić-Jeremić, duet Dačić-Vučić izgleda kao „breath of fresh air“. Odaju mi slatku tajnu: taj mali patuljak Jeremić (kako su ga iz milja zvali u UN) pre četiri godine naredio je svim zaposlenima u ambasadama Srbije širom sveta da ne smeju da kažu „dobar dan“, „hello“ ili „ciao“ bilo kom tko radi u ambasadi ili predstavništvu Kosova; tko Albancu kaže „zdravo“, vraća se u Beograd, prognan. Bilo je i smešnih slučajeva, saznajem: na prijemima su Jeremićevi robovi bežali od Kosovara kao da su kužni, spoticali se i padali, ali dostojanstveno održali obećanje – ništa s ljudima koji predstavljaju samoproglašenu, nepriznatu i nakaradnu državu pod imenom tzv. Kosovo (patent tzv. Đorđa Vukadinovića koji je odrednicu tzv. uselio u sopstveni mozak). U znak osvete, idem pred New Born spomenik kosovskoj državnosti i potpisujem se imenom i prezimenom; osećam da se Đorđiju nešto slošilo oko kosovske pumpe za srpsko srce.
Malo viski, pa onda pivo, da ne uvredim domaćine; šetamo do naj-fancy restorana „Tiffany“, gde se pojavljuju političari, novinari, tajkuni, pa i ja, Luković from Serbia. Hrana je ne-pre-je-bi-va: vrele lepinje, sirevi, kajmak, povrće u nečemu, meso koje me vraća u rano detinjstvo, vino; još jednom sam priznao nezavisno Kosovo i počeo da topkam mešanu salatu sa maslinovim uljem prekrivenu ovčjim sirom. Kad, evo ga vlasnik restorana: „Gospodine Lukoviću, tri gospodina žele da vas časte flašom vina zbog svega što ste uradili za Kosovo“.
Ustajem, naravno, prilazim gospodi, pozdravljam se. Prvi mi ruku pruža Daut Haradinaj, brat Ramuša Haradinaja; drugi je Ardian Gjini, šef poslaničke grupe AAK; treći je Besnik Tahiri, kandidat AAK za gradonačelnika Prištine. Žele mi prijatan boravak na Kosovu, poručuju da obavezno opet dođem, zadovoljstvo im je da su me upoznali. Vraćam se za sto i poručujem prisutnima da ništa ne brinu: imaju preko mene vezu sa UÇK. Life Is Life, rekli bi oni glupi momci iz grupe Opus i zavriskali od sreće!
Posle hrane – kultura. U Nacionalnoj galeriji Kosova (ulica Agim Ramadani 60), čeka nas direktor Erzen Shkololli; prvi sam Srbin koji je stigao na izložbu radova starog, nažalost, pokojnog prizrenskog umetnika Simona Shiroke; njegovo filigranstvo i zaljubljenost u srebro odvelo ga je u avangradu, u vreme kad je komunistička ideologija i te kako vodila računa o levim i desnim skretanjima u umetnosti; nikad Shoroku nisu primili u umetnike, jer su tvrdili da je on zanatlija – ali njegovi radovi su nešto kao Warhol From Prizren, magija, poruka, udar u stomak, nešto veličanstveno.
Samo zbog mene, stigla je u Nacionalnu galeriju gospođa Justina Pula; bivša ministrica energetike, danas poslanica u Parlamentu, kćerka Simona Shiroke, htela je da se upoznamo. Od direktora Erzena dobijam hrpu knjiga, materijala i informacija; čitaoci e-novina uskoro će videti o čemu se radi. Krećemo na jedno od omiljenih mesta u Prištini: restoran „Pjata“ gde pijemo stara, bela vina i ćaskamo o Srbiji, Kosovu, ratu, Jeremiću, novom telefonskom +383 broju i činjenici da je danas, avgusta 2013, mnogo bolje u tim intimnim odnosima dve države nego svih ovih godina kad Tadić nije ništa smeo da se dogovori, usran od straha za svoju stolicu.
U čast poraženog Borisa Tadića idemo među Srbe u Gračanicu. Penjemo se i silazimo i penjemo opet po brdima i stižemo u kafanu „Gračanica“ gde otac Teodosije from manastir doručuje svako jutro. Kafanu drži Albanac koji govori bolje srpski od nas; restoran je prepun Srba koji u ambijentu nekog njujorškog restorana ne izgledaju baš impresionirani barikadama; naručujemo specijalitete – teletinu, sir, kajmak, hleb u obliku kruha, vino, vino i još vina, a onda stiže i poklon od gazde – Courvoisier na plinu, da ga greješ po ukusu, dok ne odlepiš u kosovski zavet. Ovo nije priča, ovo je feljton; Keljmendi nam svedoči svoj život tokom 1999, Selimi objašnjava kako je Kosovo umiralo pod policijskom torturom Srba, ja samo dodajem da je bombardovanje Beograda 1999. bio najluđi odmor kad se poredim s njima, opet jedni drugima kažemo da je ovo Allahova volja da se sretnemo u Gračanici i zaključimo kako budućnost postoji.
Noć, oko deset uveče, okončavamo na stadionu FK Priština gde me vode u „novi prostor“ koji se zove „Bašta“. Kao da sam u ulici Strahinjića Bana, u jebačkoj Silikonskoj dolini Beograda; ista muzika, isti minići, iste butine, isti mohito; ne mogu više, jebiga.
- Moram da idem kući – kažem Adriatiku i Petritu.
- Šta, u Beograd?
- Ma, jok, bre, kući, u Prizren – smireno objašnjavam.
Grlimo se, padne i neki poljubac, dodirne se rame, suza samo što nije krenula, javimo se, budemo u vezi, obavezno, hvala što si došao, hvala što sam vas našao, vidimo se u Beogradu.
Službenim automobilom Vlade Republike Kosovo vraćam se u Prizren.
Hoće li ovu rečenicu preživeti Đorđe Vukadinović, urednik Nove Srpske fašističke Misli?
I don’t give a shit; soba 206; mesec nad Prizrenom veći nego mesec nad Zvezdarom. Allah je najveći!