Srbija - Chat svastara

**~~Castor~~** · 09-09-2020, 08:02 AM

Срби са КиМ
ЈЕДИНИ НАРОД НА СВЕТУ КОЈИ НЕМА ПРАВО НА ВАЖЕЋИ ПАСОШ СВОЈЕ СОПСТВЕНЕ ЗЕМЉЕ СРБИЈЕ.
За путовање са пасошем координационе управе треба виза коју не издаје Београд него амбасаде по Приштини које опет не признају овај пасош.
...
И тако у недоглед.
Србија решава проблем тако што тера Србе да узму шиптарски пасош непостојеће државе, који, погађате, такође мора да има визу....
Да не почињем причу да узимајући пасош Косова репубљик, постајете држављанин непризнате, непостојеће, кољачке државе и нација вам се пише Косовар - што је стварно страхота.

**~~Castor~~** · 09-09-2020, 08:59 PM

**~~Castor~~** · 09-11-2020, 08:38 AM

Свети велики Јоване, Пророче, Претечо и Крститељу Господњи, који си пострадао за Христа и стекао слободу пред Господом, помоли се за нас грешне и спаси нас молитвама твојим.
Амин!

**~~Castor~~** · 09-15-2020, 09:24 PM

МАЛА ПРИЧА О ВЕЛИКОМ ТУНЕЛУ И ВЕЛИКИМ И МАЛИМ ЉУДИМА

,,Ој, тунелу, твојега ти мрака, што не лијечи ране од јунака”.

Ко је гледао филм ,,Лепа Села Лепо Горе”, знаће о чему причам.

На данашњи дан 1992. године у тунелу ,,Бродар" на путу према Рудом одиграла се крвава и мучна драма седморице српских војника. Микајло Шимшић, Слађан Симић, Новак Арсић, Владан Гавриловић, Стеван Панић, Милован Лучић и Станко Маћашев су девет дана били заробљени у овом тунелу дугом 97 метара. Са обе стране су били опкољени муслиманским војницима који су им из обести и чистог садизма приредили прави пакао.

Тог 9. септембра 1992. године део вода треће чете Дринског батаљона је чувао мост испред тунела Бродар како би спречили муслиманске војне јединице да пређу на десну обалу Дрине и Лима. Четвртог дана страже на мосту, у кањону Дрине дошло је до великих сукоба. Седморица српских војника нашли су се у клопци. Једини спас им је било повлачење у полукружни тунел.
Муслимански војници су могли да их заробе, могли су и да их побију али нису хтели. Одлучили су се за зверство, за мучење, за психичку и физичку тортуру ових младића.

Пуних девет дана и ноћи са обе стране тунела бацали су бомбе око и у тунел. Убацивали су и бојне отрове од којих су младићи били контузовани, малаксали и мамурни. Бацане су и зоље уз које су гађани снајперским мецима. Били су у тунелу који су неки болесни умови изабрали за иживљавање и мучење. Били су људи на којима су монструми изводили свој крвави сатански пир. Чули су пуцње, детонације, псовке, исмевања. Девет дана су били без хране, воде и без секунде сна.

Један од двојице живих сведока ових стравичних дана Микајло Шимшић је овако говорио новинару Политике:
– Милован и Владо су рањени од гелера. Умирали су нам на рукама. Новак је био тешко рањен, и кад је осетио дa умире, пуцао је себи у слепоочницу. Стеван је остао у тунелу поред свог побратима Милована, да чува његово мртво тело. Није хтео да га остави. На крају су га муслимани зверски убили. Нас тројица смо кренули из тунека, кренули смо у смрт али смо неким чудом остали живи. Слађан је после погинуо – збори тихо Микајло и додаје да је било најгоре кад се Новак убио: „Они певају испред тунела, а Новаку тече поток крви из главе…”

Микајло је преживео. Његова мајка Милка о томе каже:

-Кад је изашао из тог тунела, довезли су га у вишеградску болницу. Једва сам га познала. Био је сав поцрнео и крвав. Ех, кад се сетим, још не могу да заспим а да ми та слика не изађе пред очи...”

Током ових девет дана медицинско особље из Руда је пробало да им приђе и пружи помоћ. Муслимани су били немилосрдни. Убили су докторку Стојану Јововић и сестру Љубицу Кастратовић.

Био је рат, рекао би неко. Било је ратова и раније али мало оваквих зверстава. Мучење и иживљавање данима, без сна, хране и воде пропраћено псовкама и провокативним песмама, смехом су за гађење. Преко свега тога, убиство медицинског особља што је забрањено и кажњиво по свим међународним конвенцијама.

Данас на овај догађај подсећа скромна плоча са именима четворице погинулих младића, на којој пише: „Ој, тунелу, твојега ти мрака, што не лијечи ране од јунака”. На зидовима су остали су трагови ових дана, можда и најбољи споменик и сведок дешавања. На изласку је и спомен плоча са сликама и именима страдале докторке Стојане и медицинске сестре Љубице.

На овај догађај подсећа и филм ,,Лепа села лепо горе“. Видело га је више од 20 милиона гледалаца широм света. Продат је велики број копија. Многи тврде да је оборио рекорде и по гледаности и по заради. Микајло Шимшић није позван ни на једно приказивање филма. Микајло Шишмић није добио ни један орден ни једно признање ни титулу. Нема чак ни посао већ надничи по Србији као сезонски радник. Његови сапатници такође нису постхумно одликовани. Сви су послужили само да се заради на њима и да неко стекне славу. Они славни а јунаци равни, срављени са земљом.

Лаку ноћ Србијо.

Невена Татић-Карајовић

**~~Castor~~** · 09-17-2020, 08:45 PM

Иако су се многи у последње време исмевали виљушкама у нашој историји, испада да је лик Виљушка из филма ”Лепа села, лепо горе” био потпуно у праву. Археологија показује да су речи овог лика из филма потпуно истините.

”Док су Шваба, и Енглез, и Американац бре, 600 година јели свињу с рукама, ми смо имали ово. Па лепо виљушком боц. На српском двору, ми с виљушком боц, а Шваба с рукама...”

Ово што видите на слици је прибор за јело из 13. века, пронађен на археолошким налазиштима са подручја Сопоћана и Старог Раса.

У питању је тањир од мајолике, двозуба виљушка и нож, који се чувају се у музеју “Рас” у Новом Пазару.

Ово је само благи подсетник за оне који се у популарној култури спрдају са тим да су Срби на својим дворовима јели виљушкама, док су остали на европским дворовима јели рукама.

А шта се јело у средњевековној Србији? Јела су била разноврсна и трпезе богате и то у свим слојевима друштва. Постило се доста, јер су и властела и господа српски витезови, са целим народом веома поштовали пост средом и петком, као и сва четири велика поста (Васкршњи, Божићни, Апостолски и Госпојински).

Без хлеба није могао да се замисли ни један оброк, било посни, било мрсни. Правио се на једноставан начин: вода, квасац, грубо млевена пшеница уз мало плеве. Колико је хлеб био важан и колико се свакодневно правио, може да се види на постхумним остацима особа, најчешће жена, задужених за његову припрему. Наиме, млевење житарица на такозваном ручном жрвњу које је имало готово свако средњовековно домаћинство утицало је на стварање деформација на шакама и зглобовима старијих госпођа. Још су стари Римљани за цивилизоване људе признавали само оне који једу хлеб. На људе који су махом јели месо без хлеба стављали су етикету: дивљаци тј. варвари. Такав поглед се очигледно примио и у Србији. И хлеб и печење, била је најслађа гозба на српским трпезама. На свим српским средњевековним налазиштима наћићете црепуље тј. плитке глинене судове кружног облика у којима се на огњишту пекла погача, а приказане су и на фрескама у српским средњовековним манастирима, а ту видимо да се на њима пекла и риба, пилетина и разноразна перад.

Свечарске трпезе код обичних сељака у Немањићкој Србији биле су богате. За Славе и празнике се углавном јела свежа домаћа риба, ако пада пост, или уз мрс, печена прасетина, јагњетина, пилетина и уз пуно хлеба, сира, пита, вина и пива (оловине, како се тада називало). Уз то долазили су уз прилог ротквице, лук и друго зелено поврће, у зависности од годишњег доба. А за дезерт су се јели, веровали или не, уз мед, суве шљиве и остало суво и свеже воће и дезерти спремљени од њих, колачи од марципана или сира, а даме највише су волеле карамел-кремове. Од алкохолних пића, пило се још и вино. Занимљиво је да у средњем веку није било ракије. Она највероватније долази са људима који су пратили Турке, пошто Турци као муслимани су имали забрану да пију алкохол.

На свакодневном јеловнику биле су разноразне житне каше, чорбе од поврћа, нешто мало воћа и јело се обилно најчешће два пута дневно. Дивљач се такође доста јела, а нарочито зечетина и срнетина. За монахе је одувек важило правило: мало и посно, са што мање зачина.

У време великих жетви и летњих радова јеле су се густе чорбе од поврћа и меса или пите. Специјалитети од теста нису били налик данашњим гибаницама и бурецима. Наиме, оклагија и развучене танке коре стигле су на наше трпезе тек с Турцима. Старе пите биле су налик француском тарту, било да је надев стављан преко патишпања или између два слоја теста.

Краљевске и властелинске трпезе су биле нешто посебно. Подразумевале су погаче од најмање две врсте житарица, јагњетину са љутим зељем у млеку, смуђ пржен у свињској масти, сложенац од речне рибе и вина, шумске гљиве с белим луком, срнетина у сосу од лука, бадема и сувих шљива, а на крају, као посластице, колач од сезонског воћа и ораха, марципан, бомбоне од сувог воћа и рогача, крушка у сосу од шумског воћа, карамел-кох и колач од слатког младог сира.

На фрескама и на археолошким налазиштима примећују се чак и хоботнице, морске рибе и лигње и човек не може а да се не запита како су доношени у Ново Брдо, Призрен, Скопље, Смедерево, Крушевац, Прилеп или Маглич.

Ножеве с украшеним дршкама, позлаћене или посребрене виљушке с два или три зупца обезбеђивао је властелин-домаћин, а гости су махом сами доносили кашике за које су постојале посебне украсне торбице. На задњој страни тих торбица постојале су и каније за мали нож којим су сецкали воће и колаче.

Царски изасланик ромејског цара Андроника II Палеолога, Теодор Метохит, који је предводио делегацију на преговорима са српским краљем Милутином око његове женидбе с принцезом Симонидом, оставио је запис о невероватној гозби приређеној у њихову част на српском двору у Неродимљу на Косову. Пошто су дошли усред зиме, половином фебруара, дивљење се првенствено односило на разноврсност свеже хране коју је у то доба године било готово немогуће набавити.

Српски сир је био посебна прича јер је био нарочито на цени. Уз мед и сушено месо, био је главна прехрамбена роба за извоз. Влашки или меровлашки сир, како је називан, прављен је од овчијег и козјег млека. Краве, па следствено и сиреви од тог млека, почели су да се масовније узгајају, односно производе тек од 18. века. Колико је овчје-козји, влашки сир био важан за средњовековну Србију сведочи сачувана преписка Дубровчана са деспотом Стефаном Лазаревићем која казује да Дубровчани не желе више да примају плату у сиру, као што се то чинило у време “старе господе”, односно деспотових претходника на српском престолу.

Војска је у ратним походима јела калоријама пун хлеб (панфорте), сличан данашњој интегралној бонжити, само много већи и гушћи. Овај колач су у Србију највероватније донели крсташи, кад су пут Свете земље први пут прошли преко српских земаља у 11. веку и одсели у српској престоници Скадру и околини. Справљао се од туцаног бадема, лешника и ораха уз додатак цимета, бибера, орашчића, каранфилића, шећера и меда. Имао је рок трајања од око пола године, а да би могао да се једе, обично се намакао у вино. Када су се недељама нагањали с непријатељима по свакаквом терену и временским приликама, за гладну господу српске витезове, панфорте је био савршена храна.