ПРАВОСЛАВЉЕ ☦️

[Castor]

ПРАВОСЛАВЉЕ


Сам назив Православна Црква, одређује да чланови који њој припадају правилно славе, и правилно исповедају веру у Христа. Православље је правилно разумевање умом, правилно веровање у срцу и правилно исповедање језиком свега онога што нам је сам Бог открио о себи, о свету и о човеку. Православље је живљење истинским врлинским животом заснованом на темељу Божијих заповести, јер вера без дела је мртва, како нас учи Св. Јаков Апостол, а Господ наш подсећа да ће на Страшном Суду сваки човек добити по својим делима. Због тога права вера мора да се покаже у нашим добрим делима а дела да буду манифестација наше праве вере.

Господ наш Исус Христос је основао своју Цркву којом пакао неће моћи овладати и она је живо сведочанство Његовог присуства у историји човечанства. Свети Апостоли су развејали свето јеванђелско семе тако да где је ово семе падало организовала се и расла нова Црквена јединица, нова парохија.

Својим богатим литургијским животом и својом верношцу апостолском предању Православна Црква је сачувала пуноћу континуитета древне Цркве за разлику од осталих хришћанских религија. Она има свој живи историјски пут којим је ишла и којим иде данас после двадесет векова. Православна Црква има милионе светих мученика, исповедника који сведоче њену светост као и безброј дивних чуда која Господ лично чини или их чини преко својих светитеља и тиме потврђује да је Црква мистично тело Његово. Цркву сачињавају не само свештена лица него сви они који истински верују у Христа и који су Светим Крштењем постали чланови тела Његовог, сви заједно они који су живи као и они који су се упокојили у вери и побожности.

Кроз своју мучну и тешку историју Црква Христова је увек побеђивала све непријатеље и одолевала је свим историјским невољама и искушењима. Прва три века своје историје Црква је била прогањана од стране незнабожачких владара, који су свирепо убијали и кажњавали све оне који би исповедили веру у Васкрслог Христа Господа, као свог Спаситеља. Из овог периода Цркве имамо милионе Светих Мученика и Исповедника, страдалника за свету Веру Хришћанску свих узраста, свих раса, свих друштвених сталежа.

Свети Цар Константин Велики по Божијем промислу донесе Указ 313 године (познат као Милански Едикт) којим официјално забрани прогањање Хришћана у Римској империји. Са својом мајком светом Царицом Јеленом прими свету веру Христову, и помагаше у организовању Цркве Божије и много ревновање за чистоту Хришћанске вере.

Миланским Едиктом Црква Христова добија слободу исповедања и рада и улази у период кристалисања светог учења и светих догмата. Период од 325 до 787 је период појаве разних погрешних учења која су Господа Христа покушавала да представе другачије него што Он јесте - Син Божији. Предвођена Светим Духом, Света Црква је приликом појаве лажних учења сазивала Васељенске Саборе, где би се окупили Епископи свих сестринских Цркава и помоливши се Господу пројављивали праву веру, а лажна учења осуђивали и одбацивали. Тако имамо Седам Васељенских Сабора који су кристалисали и потврдили Свету веру каква је била предата од Господа преко Светих Апостола и њихових наследника. Тако да је до половине једанаестог века постојала само једна Васељенска Црква Христова.

Године 1054 дошло је до Великог раскола у Цркви Христовој. Наиме постепени процес отуђења између истока и запада могао се приметити још у раним вековима хришћанства да би у средњем веку дошао до своје кулминације. Језичке и културне разлике као и политички догађаји су доста допринели овом процесу. Цариград који је био престоница источног Римског и Византијског царства био је средиште источног Хришћанства док је Рим припадао западном Римском царству и био је у ривалству са истоком. Како су се културне и политичке разлике гомилале, логично је било да су и теолошке разлике долазиле до изражаја, јер се губио непосредни додир са богатом богословском традицијом Хришћанског истока. Римска Црква је поред почасне тражила и јуриздицијску власт над осталим црквама што се није слагало са источном Црквом која је сматрала да су све сестринске Цркве равне, једнаке, а римског епископа су прихватали само као првог међу једнакима. За исток највећи ауторитет у решавању догматских питања био је само Сабор свих сестринских Цркава, а не суд и одлуке једне Цркве или једног епископа. Током времена римска Црква је усвојила још неколико погрешних учења међу којима и непогрешивост папе што је направило још већи раздор.

Протестантске заједнице које су се касније изродиле из римске Цркве, протествујући против папе још су се више удаљиле од учења Св. Отаца и одлука Васељенских Сабора. Традиционалнији Православни теолози уопште не признају црквени и спасоносни карактер западних Цркава док они либералнији прихватају да Св. Дух у неком смислу делује у оквиру ових заједница, али ипак они не поседују пуноћу благодати и духовних дарова јер су постепено изгубили свештено предање.

Света Православна Црква је породица "аутокефалних" независних Цркава на челу са Васељенским Патријархом из Цариграда који поседује титуларни и почасни примат као први међу једнакима, са око 300 милиона верних, данас готово свуда по свету сведоци апостолско и отачко предање.

Организација Православне Цркве је централизована са једним Патријархом, Архиепископом или Митрополитом на челу. Ове титуле су почасног карактера. Сви епископи су сасвим једнаки по сили која им је дарована од Духа Светога. Број аутокефалних Цркава се мењао кроз историју. Данас постоје следеће Патријаршије: Васељенска у Цариграду, Александријска у Египту, Антиохијска у Дамаску, Јерусалимска у Израелу, затим Руска, Српска, Румунска Бугарска и Грузијска, те Цркве Кипра, Грчке, Пољске, Албаније и Америке. Постоје и "аутономне" Цркве које су у канонској зависности од матичних Црква. То су Цркве: Ческе и Словачке, Синаја, Крита, Финске, Јапана, Кине и Украјине. Поред ових постоји веома бројна православна дијаспора расејана по целом свету која административно припада Цркви из које потиче. Јединство свих аутокефалних, помесних и Цркава у дијаспори се огледа у заједничкој вери, заједничком литургијском општењу и Христу који је глава Цркве.

Данас Православна Црква представља непроцењиву ризницу богатог литургијског наслеђа које потиче из најранијих периода Хришћанства. Монашки покрет који вуче своје порекло још из 3. века је одбранио Православље и очувао целокупну Православну духовност. Божанствена Литургија даје осећај свештене лепоте и величанства и ствара жив и снажан утисак присуства неба на земљи. Православна црквена уметност и појање имају веома значајну улогу у животу Правосланих Хришћана јер омогућавају чак и телесним чулима да осете духовну величину Божијих тајни. Иконе у Православној Цркви поред својих уметничких и естетских квалитета имају и своју поучну функцију. Оне су прозори у небо, којима доживљавамо реалност Царства Божијег овде на земљи.

[Peloponnesian pride]

Wish i knew serbian.

[Castor]

Српска Слава или Крсно име

По речима св. апостола Павла, Хришћанска породица је мала Црква. И као што је сваки Хришћански Храм посвећен једном светитељу, кога слави као свога заштитника, тако се и српске породице стављају под окриље једног светитеља, коме се, као своме молитвенику пред Господом, обраћају и кога, као заштитника породице, поштују и редовно, с колена на колено, са оца на сина, сваке године славе.

Крсно име - Слава, диван је израз православне вере. Слава је нарочито обележје српског народа, јер се прославља само међу Србима.

За своје заштитнике и молитвенике пред Богом, наши преци узимали су Пресвету Богородицу или Хришћанског светитеља на чији су се дан крстили - то јест, примили Хришћанство.

Како су наши преци поштовали и славили Славу

Прослављање крсног имена код наших предака постало је један од најглавнијих израза њихове Православне вере. Своје светитеље они су поштовали и славили њихову успомену ма у каквим се тешким приликама налазили.

Домаћин се старао преко целе године како ће прославити крсно име. А кад буде уочи крсног имена, он би позивао своје пријатеље.

Треба истаћи да тога дана куће свечара нису биле само гостољубиви домови, спремни за гошћење пријатеља и рођака него су постајале домови молитве, претварале се у Цркве Божије. Крај запаљене воштанице и прислуженог кандила пред иконом свога светитеља, поред славског колача и кољива, окађени миомирисом тамјана, утврђивали су се наши стари у својој вери. Угледајући се на заштитника свога дома - светитеља чију су успомену славили - наши стари су полазили његовим примером, чинећи добра дела. Њихов дом је тога дана био отворен за путнике намернике. Сиромашни и невољни били су потпомагани већ према могућностима домаћина. Славило се како се могло али није било таквих, који, ма колико сиромашни били, не би своју Славу обележили. Српски војници славили су своје Славе у влажним рововима, усред љутих борби. У смртоносној ратној хуци, под треском бомби и иза бодљикавих жица у непријатељским логорима, Срби су се увек сећали своје Славе.

Данас не славити Славу, то је незахвалност према Богу, према светитељу, заштитнику дома; то је незахвалност и немар према аманету наших предака. Незахвалност је као оштрица мача. Каткад сече и главу свога ковача.

Шта је потребно да се припреми за прослављање Славе - крсног имена. За Славу је потребно осветити водицу у своме дому и припремити славски колач (од пшеничног брашна), славску свећу, жито (кољиво), црвено вино, тамњан и прислужити кандило.

Пре Славе, у дому свечара, обавља се водоосвећење. Свештеник долази и освећује воду - свети Славску водицу.

На дан Славе, свештеник у Цркви или дому благосиља кољиво и славски колач, који унакрст пресече и вином прелије.

У богослужењима Православне Цркве све има узвишени смисао и значај па је тако и код Славског обреда.

СЛАВСКИ КОЛАЧ представља жртву благодарности Богу за спасење кроз Господа нашег Исуса Христа, крстообразно пресецање Славског колаца представља Христово страдање за нас. Преливање вином пресеченог колача значи да смо Христовом крвљу очишћени од грехова својих.

СЛАВСКА СВЕЋА, која треба да је од чистог пчелињег воска, такође означава жртву, најчистију и најневинију. Као што пчеле праве мед, скупљајући сладак мирисни сок са разних чистих и мирисавих цветова, тако и молитва свечара и његове породице треба да потиче из чистог срца и неукаљане мирисне душе.

Славском свећом изражава се свечаност празника и радост домаћина. Изражава се још и то да су свечар и његова породица синови Светлости а не синови мрака. Јер, као што светлост свеће разгони мрак, тако и светлост Христове божанске науке разгони таму незнабожачку.

СЛАВСКО ЖИТО-КОЉИВО се спрема као жртва захвалности Богу за дате земаљске плодове, а у спомен светитеља кога славимо као и за успомену на оне који су у вери живели и за веру животе своје дали.

Славски обреди и обичаји врсе се за живе - за њихово здравље, напредак и благостање. Том приликом Хришћанин се молитвено сећа својих умрлих предака и сродника који су у своје време истог светитеља, заштитника њиховог дома, славили.

Треба нарочито нагласити да се кољиво не спрема за покој душе светитеља који се слави, као што неки погрешно мисле. Славско кољиво се спрема за све славе, и за св. Архангела Михаила, св. Илију и др. Сви су светитељи живи и налазе се пред Господом као наши заступници и молитвеници.

Шећер, који се меша са пшеницом, означава блажен живот праведних Хришћана после смрти.

Уље које се у кандилу прислужује такође представља жртву Богу.

Тамњан, односно кађење, означава нашу молитву, која треба да потиче из чистог срца, како би Господу била пријатна и драга, као што је нама благ и пријатан мирис тамњана којим се кадимо.

Каквих има Слава?

ПОРОДИЧНА СЛАВА је прослава оног Хришћанског светитеља, на чији су дан наши преци примили Хришћанство и кога су изабрали за свога заштитника и заступника пред Богом. Слава се преноси са оца на сина и готово се никад не мења. Чак ако једна породица изумре, они Хришћани који наследе њихову имовину, у већини случајева сматрају за своју дужност да, поред своје славе, приме и њихову. Отуда има породица које славе више слава. Жена, ако остане удовица, задржава славу свога мужа.

ЦРКВЕНЕ СЛАВЕ су прослављање светитеља коме је Храм посвећен.

СЕОСКЕ ИЛИ ГРАДСКЕ СЛАВЕ су прослављање оног светитеља кога су, за свога заштитника, изабрала поједина села и градови или коме су се, у невољи, заветовали житељи тога места па га прослављају у знак благодарности за срећно отклањање беде и невоље. Тога дана, иде се кроз поља или главним градским улицама, са литијом и приносе се Богу и светитељу молитве за добро и срећу тога места и свих његових житеља.

Заштитник српске школе је српски просветитељ и први архиепископ, Свети Сава. Свети Сава се прославља у српским школама као школска Слава.

И поједина српска друштва, пословна удружења - еснафи, треба да имају своју Славу, свога светитеља заштитника. Познато је да је у доба Немањица, свети апостол и првомученик Стефан био заштитник српске државе. Зато сви српски владари, почев од Стефана Немање, носе и име Стефан уз своје: Стефан Урош, Стефан Милутин, Стефан Душан.

Водоосвећење

На неколико дана пре Славе, свечар треба да се јави своме заштитнику и да га позове да у његовом дому освети водицу.

За освећење водице треба да спреми: свећу, чинију са водом, босиљак, мало тамњана, кадионицу и листу имена свих чланова породице, да би их свештеник, у молитви за њихово здравље, споменуо. Овај што треба наместити пред Славском иконом, или у њеној близини, али увек тако да свештеник, за време молитве, буде окренут према икони.

Славска икона треба да је на најлепшем месту у соби, на источној страни.

Пред иконом треба да гори кандило.

Пошто је крстом осветио воду, свештеник њиме благосиља људе и дом. Сви присутни, побозно се прекрстивши, целивају свети крст а свештеник свакога покропи освећеном водицом.

Уочи Славе домаћица треба да освећеном водицом замеси Славски колач и скува пшеницу за кољиво.

Домаћин треба да набави Славску свећу, тамњан, црвено вино и уље. Препоручује се да сама домаћица, или ко од домаћих, умеси Славски колач, као захвалност Богу и светитељу за живот и здравље, али ако колач спрема неко ван куће, колач треба да буде покропљен освећеном водицом кад се уноси у кућу.

Увече домаћин, са свим члановима породице, стаје пред славску икону, прислужује светитељу кандило и сви се моле Богу и светитељу за срећу, здравље и свако добро. Домаћин треба да окади икону, све присутне и све одаје у кући. Он, или ко млађи, нека очита Молитву Господњу - Оче наш, Богородице Дјево... Ако знају, нека отпевају тропар светитељу и очитају молитву њему посвећену. Молитва мора да буде искрена и из чиста срца, јер ће само тако бити услишена.

На дан Славе домаћин запали кандило пред иконом светитеља па још са којим чланом породице одлази у Цркву.

Ако се сечење Славског колача обавља у Цркви, а не у дому, треба однети Славски колач, кољиво и црвено вино а у Цркви набавити свећу. Ако је могуће, домаћин треба да носи колач и све остало и да са собом поведе децу и да она учествују у овом молитвеном чину да би се у њихове душе дубље урезале успомене на ове дане и наше лепе обичаје.

Свештеник благосиља Славски колач, кољиво и вино, молећи Бога да прими принесену жртву у спомен светитеља који се слави. Онда узима колач, сече га са доње стране унакрст и затим га са свећаром окреће певајући ове три песме:

Свети мученици, пошто сте храбро страдали и увенчали се,
молите се Господу да се смилује на душе наше.

Слава Теби, Христе Боже, похвало Апостола, радовање Мученика,
чија је проповед Тројица Једносушна.

Исаије, ликуј, Дјева заче и роди сина, Емануила, Богочовека;
Исток му је име; величајући Њега, ми прослављамо Дјеву.

Затим преломе колач на пола, и држећи свако своју половину, састављају га. Љубећи колач, свештеник говори: Христос посређе нас - Христос међу нама. Свечар љуби славски колач и одговара: И јест и будет - И јесте и биће. Ово се чини три пута.

Када домаћин донесе колал кући, тада запали свећу, окади свећу, икону и све госте и онда се сви заједно помоле Богу и своме светитељу као што су и уочи Славе радили. После молитве честитају славу једни другима и љубе се.

Ако се колач сече у кући, поступак је следећи:

Сто са Славском свећом треба наместити пред славском иконом. На столу, мало напред, стоји славска свећа, с леве стране постави се Славски колач, са десне кољиво; у средини часа са црвеним вином; уз колач, нож, тамњан, кадионица и листа са именима чланова породице.

Обред освећења је исти као у Цркви.

Ако постоје могућности, може се припремити и Славски ручак, да се угосте рођаци, пријатељи и суседи. За време ручка, обично се наздравља. Увек се мора пазити на умереност, јер то није никаква гозба него српска Слава. Знајте: Слава се не састоји у јелу и пићу него у добром Хришћанском животу, у мисли на Бога, у сећању и угледању на живот светитеља и вршењу добрих дела.

Славу треба славити увек, ма у каквим се приликама човек налазио: у срећи и несрећи, у радости и у жалости. Треба разликовати битно од небитног - одвојити прослављање светитеља од гозбе, славу од весеља.

Мрсна или посна Слава

Ако је дан слављења мрсан, јела на дан Славе су мрсна; ако је дан слављења постан, јела на дан славе су посна. Пошто је слава верски празник, обавезно је држање верских прописа. Свако самовољно кршење верских (Црквених) прописа је грех.