ENG: Serbs have a nice old custom to welcome guests to their home. The custom is to serve slatko (meaning "sweet") and a glass of water to a guest who comes to a Serbian house at any time of the day. The simplest explanation of the term "slatko" is that it's fruit cooked in a thick syrup of sugar and water. Only the best and the most beautiful fruits are used to make slatko, and most commonly used fruits are quinces, cherries, figs, blueberries, blackberries and wild strawberries. Traditionally, slatko is prepared on a wood-burning stove, in pots that are used only once a year and only for cooking slatko. Today it's a bit different, so slatko is cooked on a regular stove, but the tradition of cooking and pouring into jars, which are later deposited in storage, remained the same. The method of serving also remained the same, so slatko is always served on the most beautiful tray in the house, in small bowls with an obligatory glass of water. The guest takes one teaspoon of slatko, and then drinks some water.

It is written that in the 19th century, many foreigners who then visited the Principality of Serbia, and later the Kingdom of Serbia, were pleasantly surprised by the way they were welcomed in Serbian homes. The hostess would welcome them with a sincere smile and offer them slatko and water on a tray. Later, from their notes, we learned that this specialty of ours can be compared with the finest sweets in the West.

-------------------------------------------------＞

СРБ: Код Срба постоји један леп, стари обичај којим се исказује добродошлица госту. Реч је о обичају да се гост који дође у неко српско домаћинство, у било које доба дана, послужи слатким и чашом воде. Најједноставније објашњење за појам слатког јесте да је то воће кувано у густом сирупу од шећера и воде. За слатко се увек бира најбоље и најлепше воће, а најчешће су то дуње, вишње, трешње, смокве, боровнице, купине и шумске јагоде. Традиција налаже да се слатко припрема на шпорету на дрва, у шерпама које се користе само једном годишње и то искључиво за кување слатког. Данас је то другачије, па се слатко кува на обичном шпорету, али је традиција кувања и сипања у тегле, које се потом одлажу у оставу остала иста. Исти је остао и начин послуживања, па се тако слатко увек служи на најлепшем послужавнику који домаћица има у кући, у малим чинијама уз обавезну чашу воде. Гост се служи тако што обично узима једну кашичицу слатког, а затим попије мало воде.

Записано је да су још у 19. веку многи странци који су тада посећивали кнежевину, а потом и краљевину Србију били пријатно изненађени начином на који су угошћени у српским домовима. Уз искрен осмех, домаћица би их у знак добродошлице понудила слатким и водом на послужавнику, а из њихових каснијих бележака сазнајемо да се овај наш специјалитет може поредити са најфинијим слаткишима на Западу.