СЕЋАМО СЕ ХЕРОЈА КОШАРА

На данашњи дан 1998. године, животе за отаџбину дали су Владимир Радојичић (19), Милан Гобељић (20), Милош Павловић (31), Илија Павловић (19) и Мирослав Јоцић (31).
Био је то уобичајан дан на Караули Кошаре. Поред војника граничара генерације децембар '97/'98 и март '98/'99, на караули је стигло 14 војника извиђача из Ниша, генерације јун '98/'99, заједно са старешинама.
Тог дана, дошло је до расправе између капетана Горана Лознице и Добросава Дражића да ли треба да се крене у патролу, на чему је Лозница инсистирао. На крају у патролу је кренуо и Дражић са њима.
Момцима на котама 502 и 601 тог дана није ни било јављено да ће патрола кренути из карауле, међутим момци са Расе Кошареса су их видли како крећу у патролу.
Нико од њих није знао да је Агим Рамадани (1963 - 1999) са групом терориста ушао на територији Југославије, и поставио заседу на делу пута где је пинц морао да успори пре кривине.
У 11:56 , отворена је паљба на пинцгауер Војске Југославије. Капетан Горан Лозница је отворио врата са сувозачеве стране, и рањен је испао из камиона доле у шуму. У товарном простору позади били су заставник Дражић са још пет војника. Заставник је успео да искочи неповређен и кренуо је да трчи према шуми. У товарном простору, сви војници су погинули.
Возач пинца Горан Симић је био рањен, међутим правио се мртав оног тренутка када су терористи пришли пинцу, и кренули да отимају оружје, опрему и драгоценоси војника, па је пуком срећом преживео. Када је заставник Дражић кренуо да трчи према шуми, чуо је на српском гласове иза себе: "Онај бежи, убите га''! Увече истог дана, је пронађен у тешком психичком стању недалеко од места заседе. Момци са коте 502, чувши детонације одмах су кренули у помоћ. Када су стигли до пинца, видели су терористе поред мртвих војника, и отворили су ватру према њима.
Терористи су бежали према граничној линији, и побегли у Албанију, а када су војници ВЈ стигли до граничне линије, моторолом им је јављено да не смеју да дејствују преко границе, што их је превише разљутило. Након пола сата, један пинц је јурио према караули возивши Симића и Лозницу који су били теже рањени. После неког времена, следећи пинц је ишао споро и ушавши у двориште карауле, војници су имали шта да виде, тела пет погинулих војника. Тог дана дошао је хелихоптер и превезао тела на ВМА у Београд. Те ноћи, борбена готовост је повећана на највећи ниво, јер се очекивао већи напад који се није десио тада, него шест месеци касније, 9. априла 1999. године.

Вечни помен палим ХЕРОЈИМА српског народа!