Србске песме Македоније 🔴🔵⚪

**~~Castor~~** · 10-02-2020, 09:52 AM

НА ГРОБУ ВОЈВОДЕ ДОЈЧИНА У СОЛУНУ

Војислав Илић

По светим пољима отаџбине моје
Многе свете хумке растурене стоје,
Где витези врли у данима славе
Положише главе.

Од капија тврдих Виндобоне града,
До обала цветних где пролеће влада,
Гроб до гроба лежи и сведоци јавно,
Да гинусмо славно.

Па и овај спомен, где замишљен стојим,
Јесте неми сведок о витеској сили...
Међе царства свога гробницама својим
Ми смо белезили.

Ни црни кипарис, ни зелена трава
Твоју свету хумку не покрива собом,
Дојчине-витеже! Ал' је никла слава
Над сравњеним гробом.

Син мајке Агаре и призрени Јуда,
Са побожним страхом обилазе туда:
Смрт славећи твоју, на коју се сеца
Толико столећа!

А и на сто црног кипариса грана?
Дан помена стиже. Тога славног дана
Одслужена биће, што окове кида,
Страшна панихида.

О витези српски, пепелишта тавна
Походиће тада наши милијуни,
Место тужних звона хориће се трубе
И наши плотуни.

1889.

---------------------------------------------->

Мијачка
Седнале ми до седум кралеи
Седнале ми на ладна меана,
Јадет, пијет мушафере чинет,
Да шетает земја пo краина.
И им велит Секула Детенце;
„Ти се моља, вујко, да ме зеиш,
Да шетаме земја пo краина,
Да шетаме земја Караблашка,
Да шетаме земја Арбанешка,
Да шетаме земја Ингилеска,
Да шетаме земја Арапинска,
Да шетаме земја Туратинска.”

Тога велит Марко Кралевиће:
„Јас те зема, синко, да шетаме,
Ама тамо, синко, ми je лошо;
Тамо нелмат ни вода студена,
Тамо немат ни вода студена,
Да седниме да се оладиме.
Тамо имат бунар баталиа,
Н'тре имат змиа тројноглаа,
Што да влезит се си гo изедвит,
Никому вода таа не даат.”

Тога велит Секула Детенце:
„Земајте ме, вујка, ја да идам!”
Го зедое Секула Детенце,
Отидое земја да шетает
Да шетает земја пo краина.
Mи појдое во гора зелена,
Mи најдое бунар баталиа,
И ним им се студна вода спило.
Тага велит лудечек Секула;
„Ај ви вие до седум кралеи!
Сопашите свилени појаси,
Врзете ме преку полоина,
Пуштете ме в бунар баталиа,
Да нацрпа една студна вода.

Сопасае свилени појаси,
Го врзае преку полоина,
My дадое зелена маштрапа,
Го пуштиа в бунар баталиа,
Mи нацрпи една студна вода,
И му даде прво на вујка му.
Седум п'ти в бунар го пуштие,
Ce нaпиe до седум кралеи.
После влезе сам да се напиет.

Змиа беше мошне разоспана,
Седум п'ти дете не го узна;
Колку само да cи ce напиет,
Тога ми се змиа разбудила,
Mи ro фати лудечек Секула
Mи гo лапна дури до колена,
A ушт' еднош дури до појаса,
Тога викна Секула Детенце:
„Леле вујко, леле мили вујко!
Подајте ми моја остра сабја,
Да пресечам змиа тројноглаа!”
My дадое негва остра сабја.
Мавна дете змиа да пресечит,
Нe пресече змиа тројноглаа,
Тук пресече свилени појаси;
Mи пропадна в бунар баталиа.
Тога велит лудечек Секула:
„Ајви вие до седум кралеи!
Одајте си, мене не чекајте;
Остајте моја брза коња,
Како мене змиа ке ме јадит,
Така нeгo opли да го јадет.”

Cи тргнае до седум кралеи,
Остаие негоа брза коња.
Коња 'ржит во гора се слушат,
Глас му оит три девет планиња,
Тамо имат до три вити ора;
Ора беа с'де Самовилски,
Напред беше Ѓурѓа Самовила,
До неа Ерина Самовила;
Tиe му се верни посестрими.
Глас ми слушат Ђурђа Самовила,
„Негде 'ржит коња Секулоа,
И пушти Epина Самовила.
Ta ce свила, како бело платно,
Mи отиде во гора зелена,
Mи ja најде коња Секулоа;
Mи викна Ерина Самовила;
„Пушти, пушти змиа тројноглаа,
Пушти ми го лудечек Секула,
Тој ми је мое мило брате;
Да не дојдит Ђурђа Самовила,
Да ти сторит чудо и големо!”

Тога викат змиа тројноглаа:
„Бегај, бегај Ерино Самовило!
Сега сум се месо изнајала,
Т'ва го бараф и таа го најдоф.”
Cи ce свила како бело платно,
И ми појде назод ке што беше,
И је велит Ђурђе Самовиле:
„Ај ти тебе моја мила сестро!
Страф ми немат змиа тројноглаа,
He гo пуштат наше мило брате.”
Mи ce свила Ђурђа Самовила
Mи ce свила како бело платно,
Ta ми појде во гора зелена,
И седна на бунар баталиа:
„Пушти, пушти змиa тројноглаа,
Пyшти ми го мое мило брате!
Ак' ти влеза надвор ке т' истаа,
Aк' je бунар триста с'жни глобок.”
Змиа велит „не моиш да влезиш.”

Mи ce свила како бело платно,
Ta je влезе в бунар баталиа,
Mи гo фати лудечек Секула
Mи гo фати за тонки рамена,
Mи гo тргна надвор сo се змиа.
Тога велит ЂурЂа Самовила:
„Ајти тебе змиа тројноглаа,
Как се јадит мое мил брате!
My je сестра ЂурЂа Самовила,
My je сестра Ерина Самовила!”

Mи изваи сабја дипленица,
Је исече змиа тројноглаа;
Го зедое лудечек Секула,
Го качие на брзего коња.
И ми jaвнa лудечек Секула,
И му удри ж'лта боздогана:
„Да те вида мoja брза коња,
Да стигниме нашата дружина.”

В саат и пол дружина си стигна.
Кога 'ржна коња Секулоа,
Ce обзрна Маркоата коња;
И ми велит Марко Кралевиќе:
„Одај, одај моја брза коња,
Што тук одиш, назод се обзрнвиш.”
И му велит Маркоа брза коња;
„Ајти тебе Марко, мој стопане!
Коња 'ржит от наша дружина,
He пристигна лудечек Секула.”
И му велит Марко Кралевиќе;
„Ај ти тебе моја брза коња!
Секула је в бунар баталиа;
Дан' ти удра ж'лта боздогана!”

Одее, одее, малу до полп'ти,
Пак ми зборви Маркоа брза коња:
„Ај ти тебе Марко, мој стопане!
Обзрни се зад себе, зад коња,
Оти идет лудечек Секула.”
„Ке ти удра ж'лта боздогана,
Ке ти удра меѓу црни очи.”
Пак мy велит негоа брза коња:
„К'де сакаш тука да ме удриш,
Обзрни се назод да ro видиш.”
Ce обзрна Марко Кралевике,
Cи гo виде лудечек Секула;
Коња јаат, како да ми летат.

И им велит Марко Кралевиће:
„Еј ви вие до седум кралеи!
Ја видите чудо и големо,
He пристигна лудечек Секула
Как ке бидит, како куртулиса!”
И стигнае, и се избацие,
C' избацие, и cc опитае,
И им каза унери големи,
Што напраи негоата сестра,
Негва сестра Ђурђа Самовила

---------------------------------------------->

СРБСКИ ГРАД СОЛУН

''Шетат моме крај бела
Вардара.
Крај Вардара во Маћедонија,
Во Маћедонија во Србска
мајка,
Во Србска мајка во Стара
Србија.
Со Вардара тихо проговара:
'Ај Вардаре, ој бели Вардаре!
Ћа се фрли во тебе да плива,
Ак сум крива, ти да ме
удавиш,
Ак сум права, ти да ме
изпливаш.
Да ме изпливаш во Солунско
поље,
Солунско поље Солунски
ливађе.
Солунски ливађи ти србски
градини,
Де ми израста секако цвеће,
Де излазе солунски Гркињи,
Да ме носе по бели те грла.''

---------------------------------------------->

ПЕСМА ИЗ ПИРИНСКЕ МАКЕДОНИЈЕ

Стефан проси лепа Магдалена,
Млади Стефан царева делија,
Од Софије краљ Милутин града
Он гу просе, она се поносе,
Хабер праћа, она му га враћа,
Прстен праћа, она му га троши,
Па говори мома Магдалена:
„Седела сам седамнаест љета,
Па ће седам и још усумнаес
Пак не земам царевог делију“
Није седела седамнаес љета,
Па ће седе петак и субота
У недеља млада делијиница.

На слици је црква Свете Недеље у Софији, где почивају мошти Краља Милутина. Иначе старо име Софије је Сербика.

---------------------------------------------->

---------------------------------------------->

ЊЕГУШ
''Две ми сонца болеснаје
Од висока планина.
Од Његушка планина,
На та србска крајина,
Виш Солуна пребела.
Две ми сонца болеснаје
Во мајкина пазува.
Не ми биле две сонца,
Ток ми биле два брата,
Во мајкина пазува.''

Његушке планине и град Његуш су у северној Тесалији, између Водена и Бера, око 70 км западно од Солуна.

---------------------------------------------->

Песма Мијака и Брсјака. У песми можете видети разне синониме за Србе и дошљачка племена (арбанаси) која су живела са Србима и прихватала њихову државу све док нису дошли Турци.

---------------------------------------------->

МАЋЕДОНИЈО!!!

И ти си била некада славна-
Друга ти земља не беше равна!
Твоја се слава по свету вила-
И ти си некад поносна била!
Вес`о се поклич по теби вио,
Маћедонијо!

Тобом је Филип Грке савладао,
И Александар светом овладао,
Ти беше понос некадашњих дана,
А и колевка Јустинијана,
Вес`о се поклич по теби вио,
Маћедонијо!

Ти си споменик словенске славе,
Ти си још сведок борбе крваве,
У коју Српство из Бојке стиже,
Па дичну тврђу Србицу диже.
Очајно бој по теби се био,
Маћедонијо!

Ти беше тежња Немање славног
Из оног доба дичног и давног,
Кад су се Срби у својој сили,
Још за јединство своје борили;
Кад се стег српски поносно вио,
Маћедонијо!

У теби Душан задоби славу,
И стави себи круну на главу;
У теби беше Душанов престо-
Скопље му беше престолно место.
Ту је закон Србин добио,
Маћедонијо!

Ти беше алем цара Душана;
Ти беше земља Југ Богдана;
У теби Хреља задоби крила-
Та ти си некад на славу била!
Вес`о се поклич по теби вио,
Маћедонијо!

У теби беше Момчило славни,
Ког памти песма из доба давни;
У теби Прељуб витешки влада;
Ту беше сила и нада
Вес`о се поклич по теби вио,
Маћедонијо!

Велес је некад друкчије сјао,
Кад је Оливер њиме владао,
А Солун беше страх за Турчина;
Са бојне славе болног Дојчина.
Та и Серез је друкчији био,
Маћедонијо!

Беше варош дична и мила-
Ту је царица српска седела,
Душана силног љуба Јелена...
Дичнија беше чак и Водена-
И њен је понос друкчији био,
Маћедонијо!

Ти некад сјаше ко сунце јарко,
У теби беше Краљевић Марко,
У теби песма витешка поста;
У теби спомен на прошлост оста,
Кад је Марко с Турчином био,
Маћедонијо!

Онда кад беше словенско доба,
Ускрсе твоја слава из гроба,
А кад Српство у слави сјаше,
И ти у њему моћна бејаше,
Вес`о се поклич по теби вио,
Маћедонијо!

Али кад на кобном Косову пољу,
У љутом боју и покољу
Некадашњег српског поноса неста,
И твоја слава у час преста;
И тебе нађе удес немио,
Маћедонијо!

И ти у турске окове паде;
И тебе Турчин тлачити стаде:
И ти са Српством роб турски поста,
И ти претрпе много и доста,
Таман те беше облак покрио,
Маћедонијо!

И сад си јоште у тешкој сети,
Нема те јоште нико да свети,
Јоште се само душмани ломе,
Да те подвргну јарму новоме,
А свак се прави пријатељ мио,
Маћедонијо!

Али ће ускоро ведар час доћи,
И твој ће очај у брзо проћи,
У твом ће сјају ускрс да стигне,
Чим Српство бојну заставу дигне;
Чим дође тренут дичан и мио,
Маћедонијо!

Твоје ће дуге муке престати,
Твоја ће слава опет блистати,
Твој ће се углед опет подићи,
Ти ћеш све своје жеље постићи,
Прилеп ће бити што је и био,
Маћедонијо!

Владимир Јовановић, први број Календара Вардар листа Кола српских сестара, 1906. година.

---------------------------------------------->

---------------------------------------------->

Битка на Челопеку
На вису више Челопека одиграла се 16. априла 1905. чувена борба између србских чета и турске војске, коју су предводили реформни официри, а којој су притекли у помоћ Арнаути башибозлуци из околних села. У борби је учествовало неколико србских чета са 120 четника под командом војвода Доксима Михаиловића, Чича Павла Младеновића, Аксентија Бацетовића, Лазара Кујунџића, Борка Паштровића, Ђорђа Ристића Скопљанчета, Војислава Танкосића и Јована Станојковића-Довезенског. Захвативши сва три врха Челопечког виса, четници су имали стратешку предност и после победоносне борбе нанели су тешке губитке Турцима и Арнаутима (преко 200 мртвих и рањених), док су сами имали свега два мртва. У борби погинули су потпоручник Петар Тодоровић и четник Радул Косовац.
21. јануарa 1906. на истом вису, такође у борби с турском војском, војвода Василије Трбић је изгубио скоро целу своју чету (22 четника).

---------------------------------------------->